– Стигла си… Види, хтео сам с тобом да се нађем пре састанка, ти си ми некако најразумнија овде. Да не околишам – јасно је да смо у проблему! Имамо још мало више од две године до следећег ПИСА теста, а већ видим да ће бити само горе. Како видим, осим формално, ништа се није променило, предаје се на исти начин, деца и даље уче напамет дефиниције, опет ћемо се скршити!
– Наравно! А ни наставници, ако ћемо поштено, нису обучени да раде другачије!
– Па шта ћемо?
– Ако мене питаш, цео систем мора да се мења! Програми и начин предавања и оцењивања су идентични као кад сам ја била дете, а тада је извор информација била Просветина енциклопедија „Свезнање“ и школски програм на телевизији. Данас је информација…
– Безвредна… Знам…
– Благо речено безвредна. Један клик на рачунару. Зашто се ради исто? Ето, мој син је четврти разред, и пре неки дан узмем да видим шта ради из природе и друштва, кад оно реченица у стилу „Повртњаци су култивисане копнене животне заједнице…“ Па, чекај! Да ли ико мисли да ће клинац од десет година то разумети, или ће само да набубачи напамет да би добио оцену? Да ли је тешко објаснити детету шта је повртњак?! И наставница је тако испредавала, шта ће, то јој је план и програм, задала да се научи, и сутрадан пита. Они изверглају као папагаји, и идемо даље!
– Јесте, у праву си…
– Схваташ ли да деценијама видимо да су нам резултати криминални, и настављамо по истом! Па, ко је ту луд?
– Јесте…
– И даље иде прича да су сви у свету глупи, и као наши кад оду у свет сви се преврну од одушевљења, али види где је тај свет, а где смо ми!? Беже нам најбољи, наравно да се сви одушеве кад им дођу, а кад тестирају ђаке овде – ми најгори! Деца немају елементарну општу културу, тако да ни те информације не успевају да попамте, а камоли да их негде примене!
– Немамо ништа од кукања, шта ћемо да радимо?
– Ја ти кажем, ако се из корена не промени план и програм, ништа нећемо урадити! Основна школа је то што јој име каже – ОСНОВНА! Ко заврши само основну, неће му помоћи то што је учио једначине са три непознате, деца на крају осмог разреда не умеју да сабирају до сто, бркају ћирилицу и латиницу, дословно су неписмени! О средњим школама да не говорим! Мој братанац уписао друштвени смер у гимназији, учи биологију из текстова из уџбеника за студије микробиологије, а математички задаци се пишу на три стране у свесци! Па, да ли је то нормално? Да ли је потребно, уопште?? Што онда имамо смерове? Деца имају по осам, хеј, ОСАМ часова дневно! А резултати – крш!
– Све си у праву!
– У првом основне сабирак, умањилац, разлика, и онда деца то науче напамет, и појма немају шта су изговорила. Планове и програме морају да пишу људи који раде са децом, и који су при том мотивисани да нешто промене!
– Али сад смо имали промену система, и опет ништа!
– Па, сам си рекао да се ништа није заправо променило – и даље се ради као и пре 30 година! Моја ћерка је седми разред, прошла је све нивое НТЦ курса, али то је у школи неупотребљиво! Она мора да научи напамет како се гради прошло време у француском, разумеш? Учи напамет лекцију, ако не зна неку чињеницу – кец!
– Ух…
– А родитељи хоће само оцене, трпају се где им место није, а тамо где би требало да дигну глас – ћуте јер их не занима. Сви иду том твојом логиком – и ми смо прошли исто, и ако падају добре оцене – сви задовољни! Нико се не буни ако наставници ако имају ниске критеријуме и не траже много за петицу, али ако је давао лоше оцене – право код нас да се жале! Зато пишу те петице и мирно оду у пензију! Све сами вуковци завршавају школе. А резултати ПИСА теста – то нема везе! На тесту опште културе на пријемним испитима катастрофа! Али битно да имамо вуковце!
– Не знам шта да кажем сад на састанку, а да ме не откаче! Начелно су сви у некој колотечини, и ником није стало да се ствари суштински измене, а без тога – ништа, у праву си милион посто! А сви кукају …
– Шта мислиш да најавиш да ће бити измена програма, ништа велико, да би прогутали, па онда ти и ја наредне недеље скупимо пар учитеља, и дамо предлог за прва четири разреда, за рецимо, два предмета?
– И?
– И тако, мало по мало, мењамо цео програм, прво основне, па средње школе?
– Ух…
– Да не буде више реченица као што ми клинац код куће понавља, па сам и сама запамтила – Неповратне промене материјала доводе до настанка других материјала који немају исте особине као почетни материјал. Он то пева као песмицу, ја га питам шта то значи, он само слегне раменима и настави… „Неповратне промене…“. То све избацимо. Ставимо реалне циљеве. Вратимо у школе секције, схваташ ли да то ретко ко држи уопште? Вратимо експерименте… И то само најамбициознији раде… Ја се још сећам експеримената и лакмус папира у основној школи, иако сам завршила историју, а овај мој братанац никад није имао епрувету у руци, а камоли неке такве лабораторијске експерименте! Сећам се и микроскопа на биологији, рецитаторске секције, фото секције… Сад ничег нема… Како и да имају функционално знање кад само и искључиво уче напамет?!
– И ни то не науче!
– Тако је!
– Ух… То што ти предлажеш је огроман пројекат, али заиста не видим друго решење!
– Требаће баш много времена, и баш ме брига што ћемо бити опет најгори у Европи на ПИСА тесту, али овако имамо шансе кад-тад. Ако ништа не променимо, никад нећемо ухватити корак са светом. И наставницима ће лакнути ако се ово лудило прекине. Овако они имају план за који знају да деца нема шансе да испрате… То јест, у сваком разреду имаш једно двоје који то могу, али остаје још тридесеторо који не могу. Да ли је то смисао?? Да учимо двоје по разреду?
– Све се слажем. Хајде онда ћемо тако, па како буде. Нешто мора коренито да се измени. Овако пропадосмо!
– Ту сам за подршку. Знам неке сјајне наставнике, укључићемо их. Објавићемо оглас. Скупићемо идеје… Има људи који желе да раде и које није баш брига…
– Има… Нек’ нам је Бог у помоћи… ’Ајмо сад на састанак, помажи ако ме поклопе!
– Важи!
Пише: Маја Бугарчић