Na pitanja u rubrici Pitajte psihologa odgovara Sunčica Jovanović, master psiholog i psihoterapeut.
Velika većina dece prolazi kroz fazu agresije. To je onaj momenat kada se bore da izraze svoja osećanja, a rečima to ne umeju jer nisu dovoljno zreli. Mnoge roditelje, onda, zabrine to što njihovo dete često udara, vrišti, grize i ne znaju kako da se s tim bore. Jedna od mama sa ovakvim problemom javila se našoj redakciji i zamolila da joj u okviru rubrike „Pitajte psihologa“ pomognemo da se na pravi način postavi.
Mama sam dvoipogodišnjaka i posvećena sam mu 24/7. U vrtić još nije krenuo, ali mnogo voli decu i veoma je društven. Svakog dana se igra sa decom iz komšiluka, ali sam primetila da u igri onako zakači nekog od njih, udari, hoće da ugrize, ali sve to zaista u žaru igre. Nije on bezobrazan i ljut, on je stvarno dete puno ljubavi i kad se zaigra i napadne nekog on to uradi kroz smeh.
Posle nekoliko takvih incidenata, uvela sam mu kaznu- nema slatkiša, crtanog i druženja sa drugarima narednog dana govoreći mu da ne sme da udara nikoga. Bilo je i malo vike i plakanja, ali je čini mi se shvatio.
Ali, ubrzo potom, na nekom rođendanu, primetila sam da se povlači kad ga neko udari, samo se sklanja.
Kako da savetujem svoje dete najbolje za njega ali i za društvo? Da li treba da vrati nekome ako ga udari, ili da se skloni? Da li treba da ga kažnjavam ako nekog udari ili da mu samo pričam da to nije lepo?
Odgovor
Bes je jedna od osnovnih emocija.
Bes je, pored tuge, straha, radosti, iznenađenja i gađenja, osnovna ljudska emocija, što znači da je sasvim prirodno i ljudski da je osećamo i ispoljavamo, samo godinama učimo kako je ispoljiti a da ne povredimo sebe i druge. Ne bismo kažnjavali dete jer je srećno, jel da? Bar ne svesno, nesvesno znamo da uputimo poruke kao što su: „Ne smej se plakaćeš, ili upiškićeš se, ili desiće se nešto loše.“ i na taj način naučimo sami sebi da zabranimo ispoljavanje i uživanje u radosti.
E sad, naravno da će mnogi da pomisle, ali kad sam srećan ili uplašen, neću povrediti drugog, i zbog toga je bes na crnoj listi emocija, nepoželjan, odbačen, istabuiran. Kao i sve ostale emocije on ima zaštitnu funkciju, i to upravo tu koju ste naveli u pitanju – da nas zaštiti od napada, ima funkciju samoodbrane. Najkraći odgovor na pitanja je da u narednih nekoliko godina skrećete pažnju ponekad na nepoželjne načine ispoljavanja besa, na primer: “Ne udaraj ga, reci mu da ti vrati igračku.“ ali da imate svest da se to neće promeniti odmah sutra, ili za par meseci, da je u pitanju proces sazrevanja. Dakle, jako je bitno napraviti razliku između „osećati bes“ i „povrediti drugog“. Prvo je dozvoljeno, drugo ne. Deca kroz odnose sa vršnjacima i kroz sukobe uče da se zauzmu za sebe, i ne treba postavljati visoko lestvicu da oni to treba da znaju čak i pre završetka puberteta.
Ako ne želite da se dete uvek povuče, nemojte uvek uskakati i opominjati ga. Potražite pomoć partnera, ako imate roditeljski savez sa njim, ako ne sa njim, onda sa još nekim muškim članom porodice, dogovorite se kakve poruke ćete slati, jer da ima jedan način za ove situacije svi bismo ga znali, odnosno ne postoji jedna ista situacija uvek u životu. Situacije u životu sa kojima će se dete susretati su raznolike i ne zahtevaju uvek jedan način rešavanja problema: uzvrati ili se povuci, te je takav slučaj i kada su mali.
Još važnije od onoga šta će roditelj uraditi ili reći je šta roditelj oseća i koji su njegovi unutrašnji konflikti, jer sa tim unutrašnjim konfliktima dete i samo nesvesno tog svog procesa, identifikuje se sa roditeljevim problemom i upija taj njegov problem, ne ono što je rečeno.
U vezi sa tim, postavila bih vam par pitanja za razmišljanje i probajte da date iskrene odgovore sebi:
Koji su mogući razlozi i koreni ovog mog stava o sukobima dece u mom odnosu prema vaspitanju?
Kako se osećam kada moje dete udari drugo dete?
Da li me je sramota?
Kako se osećam pred drugim odraslim ljudima kada ono udari drugo dete?
Da li je reakcija deteta isključivo odraz mene i mog „uspeha/neuspeha“ kao majke?
Da li je dete produžetak mojih potreba? Da li je misleće biće? Da li verujem da će da se snađe, ili moram da uskačem svaki put da mu objasnim?
Kada je vaspitanje u pitanju, jedno je ono sa čim se mi racionalno slažemo a sasvim drugo su reakcije i osećanja koja izbijaju iz nas u sekundi, nesvesno, ishitreno, a koja su često suprotna onome što mislimo. E rad na tim osećanjima je rad na sebi. Upoznavanje tih reakcija nam donosi dobar odnos sa decom, koji je mnogo više od toga šta ćemo reći i učiniti, a na tome moramo svi bez izuzetka da radimo, i da prolazimo kroz identične dileme, kao što je i ova Vaša koju ste naveli, i da nalazimo svoje odgovore na ta pitanja, koja su u skladu sa nama i našim vrednostima.
Sunčica Jovanović, master psiholog i psihoterapeut