– Halo?
– Izvolite.
– Je l’ to vrtić „Mrvica“?
– Jeste, izvolite.
– Htela sam da vas pitam, pošto sam čula da je sad po novom obavezno da dete ide u vrtić već od treće godine, a moja ćerka je još od pretprošlog septembra na listi čekanja baš u Vašem vrtiću, da li uopšte ima smisla da upisujem sina, on uskoro puni tri, ako mesta nema pa nema?
– Vidite, to nije pitanje smisla, naravno da ništa nema smisla, ali po novom zakonu morate. Za roditelje koji ne upišu decu od treće godine su predviđene i novčane i zatvorske kazne. Sigurno ne želite da Vam policija zakuca na vrata…
– To svakako ne! Samo da Vas pitam, gde ćete smestiti svu tu decu ako ni za ove od pre nema mesta, mislim, ima li neko rešenje? Ima li, recimo, na našoj opštini neki novi objekat ili da li je možda u planu da se izgradi?
– Pobogu, gospođo… Kakav novi objekat? Haha novi objekat… Svašta…
– Pa, nije svašta, lepo sam Vas pitala. Gde ćete smestiti svu tu decu? Imate li dovoljno vaspitača?
– Razumem ja šta ste Vi pitali, ali bolje da mi ne stajete na muku… Vrlo dobro sam Vas ja razumeo… Nemam odgovor na to pitanje, i mi smo zatečeni. Nas niko ništa ne pita. Da nas pitaju, mnogo toga bi bilo drugačije. Jedino što za sada imamo su neke smernice iz Skupštine, ono najopštije – evo pročitaću Vam, stigao nam je dopis juče, samo sekund da ga pronađem… Aha, evo ga… Kaže, na primer – grupa može imati maksimalno osamdeset šestoro dece, zatim… aha, deca će spavati u krevetićima popreko da bi stalo po četvoro u jedan krevet, onda… stoličice ne smeju imati naslone kako bi takođe po četvoro moglo da sedne na jednu stolicu, jedan tanjir odnosno jednu šolju deli najviše petoro dece, a u vreme epidemije gripa dvoje, onda ima nešto o vaspitačima, produžava im se radno vreme, kako bi ih bilo po dvoje u grupi zbog povećanog broja dece… i eto, takve nekakve preporuke imamo, a kako će sve to izgledati u praksi još uvek ne znamo…
– Auuuu…. Pa, sad sam zaista… u šoku… Mislim, mi imamo obe bake i obe deke, svi oni su voljni da čuvaju našu decu, zapravo to i rade, i da Vam ne kažem da naravno svako ima svoj tanjir i krevet, a ovako… Sad se mislim, moj sin je onako malo, da kažem, bucko, nema šanse da izdrži ta stoličica i njega i još troje…
– Da, da… Pa, nekako ćemo morati da kombinujemo te punije i one mršavije, šta znam… Eto, iste dileme koje Vi imate imamo i mi… Recimo, ta deca koja, tako da kažem, vole da jedu, verovatno će morati da ponesu neki sendvič svakog dana, jer naša centralna kuhinja nema kapacitete za toliko povećanje količina hrane… Razmišljali smo i o popodnevnom spavanju, možda će svako dete morati da ponese bar jastuk, ako ne i pokrivač, znate, mi nismo opremljeni baš za toliki broj dece, nismo mi bez razloga ’Mrvica’ haha… Nemamo ni igračaka toliko, tako da ćemo organizovati dobrotvorni fond za igračke, ili akciju prikupljanja među komšijama… Ne znamo ništa, vaspitači su potpuno očajni!
– Kako da ne budu očajni, mislim, u tolikim grupama šta uopšte mogu da rade sa decom? Ima da ih pogube ako ih izvedu u dvorište! Samo da ih čuvaju pa je previše… Majko rođena…
– Gospođo, kažem Vam, ne znamo ni mi ništa. Danas sam imao pune ruke posla, dve koleginice su plakale celo prepodne, neki su već odlučili da daju otkaz, kažu i ovako ne mogu da rade kad u grupi imaju po trideset petoro, a kako li će sa skoro devedesetoro dece… Ne znam da li je pametno možda proveriti u unutrašnjosti, možda tamo ima manje dece, pa ako je tako, možda upisati dete tamo… Ne znam… nisam pametan…
– Ali, i suprug i ja radimo ovde, kako da idemo u unutrašnjost??
– Ne kažem da treba, samo naglas razmišljam, moj brat živi u jednom mestašcu pored Sjenice, kaže u vrtiću gde je njegov sin na listi čekanja od pretprošle godine su stigle neke ovakve preporuke iz Mesne zajednice, i tamo recimo piše da je maksimum dece po grupi pedeset, to je skoro duplo manje nego u Beogradu… Ipak je jedno kad radite u grupi od pedesetoro, a sasvim drugo kad ih ima osamdeset šestoro, razumete me?
– Da… zvuči primamljivo, ali ipak – kako sad da se izmeštamo i idemo u Sjenicu… a imamo ovde bake i deke… A recite mi, ovako među nama, da li možemo mi da upišemo dete onako, da kažem, formalno, a da ga čuvaju naši roditelji? Mislim, mi bismo sve plaćali, nije to problem…
– Niste Vi jedini koji ste se toga dosetili, ali mi ne smemo to da preuzmemo na sebe. Po novom zakonu, inspekcija će dolaziti da proverava da li deca dolaze redovno, i ako se vide neke malverzacije, odgovorno lice, što sam u ovom slučaju ja kao direktor vrtića, glavni vaspitač i roditelji idu na izdržavanje duge zatvorske kazne, tako da zaboravite tu ideju.
– Ali mi imamo ko da nam čuva decu!
– Ma, sve Vas razumem, iskreno da Vam kažem, i ja imam blizance, nije još aktuelna priča jer imaju samo godinu dana, ali moja majka je već otplakala u više navrata što će deca ići u vrtić pored nje žive, ne smem ni da joj kažem ovo što sam Vama pročitao… Ne znam da li znate da je takođe predviđeno da od Nove godine budu obavezne i jaslice, to je kao drugi ciklus u okviru Projekta za unapređenje sistema predškolskog obrazovanja! Od prvog rođendana u zabavište pod obavezno!
– Molim??
– Da, da… Tako da – ovo nije ništa kako će tek biti!
– Au… Pa… Sad, onako iskreno, ja sam nedavno ustanovila da sam u drugom stanju, onda znači…
– A kad Vam je termin?
– Jun… Šesnaesti jun…
– Aha, dajte onda odmah da upišemo to dete za ove grupe od maja…
– Koje… kakvog maja…?
– A, da, nisam Vam rekao da treći ciklus Projekta podrazumeva da deca odmah po otpuštanju iz porodilišta krenu u obdanište, to nije ono po ceo dan, nego samo pet sati, ali isto će biti obavezno… Halo? Je l’ me čujete? Halo? Evo, i ova mi zalupi slušalicu! Šta sam ja Bogu skrivio?
Autor: Maja Bugarčić
(Ovo je autorski tekst i namera autora i portala nije uzbunjivanje javnosti. Tekst je šaljiv i činjenice su izmišljene)