Кад се у градској вреви и надомак сувопарног бетона подигне прашина ‒ а има је стално, од ње се живи ‒ тад она почне да се громуља у раскалашним цветовима, па стане да привлачи пажњу. Иако живимо у срединама које се све више шире, филозофија савремене цивилизације је сељачка, не сеоска, а то значи да се пажња обичног грађанина може привући тек у сензационалистичком маниру, дакле, помпезно, никако пажљиво и студиозно. Како је, с друге стране, нашем времену блиска тек накнадна истина, све што се у тренутку збива ‒ на ливади или испред кафића ‒ утврдиће се касније, кад за то дође час.
Подигла се страшна прашина због неколико страшних догађаја у српским школама, а новинари, кројачи људског немира, нису презали, као и обично, ни од чега како би пренели страшне вести. И рекли су: родитељи неколико ученика напали су неколико наставница како би показали своју надмоћ и сасвим директно изрекли неслагање с начином рада и закључним оценама. Вести су садржале непријатне фотографије, па је све попримило размере ‒ с правом ‒ једног великог скандала.
У овом мом тексту, који је започет лирски, не треба препричавати епику наше свакодневице: какве су нам школе и чега све тамо има; о томе је писано и писаће се увек. Међутим, нешто сасвим друго боји утисак ‒ зашто је ова грозота наше стварности предата јавности на длан? Ако знамо да су рестриктивне мере у јавној сфери данас чвршће неголи у голооточко доба, онда суштинско питање није шта се догодило несрећним женама, већ зашто је та вест обојила наш друштвени простор? Зато што је по среди страшно насиље ‒ није одговор, јер смо свакога дана ‒ уколико то допустимо себи ‒ запљуснути сличним вестима, па је наш имунитет постао сасвим чврст и непробојан. Нешто је друго у питању, а да бисмо разумели шта је то друго, морамо мотрити на реакцију реципијената ове вести. Премда је пожељно показати негодовање због оног што се десило, и то је прва реакција, важно је уочити следећу: не знамо ми шта се десило, можда је наставница и заслужила батине јер, ето, није рекла извини. Ово није друга реакција незаинтересованих ученика, нити грубих родитеља, ово је реакција и појединих наставника. Такви наставници ‒ премда не морају чинити репрезентативни узорак ‒ јесу важни у овој причи, а можда и најважнији.
Зашто?
Зато што суштински ‒ иако тога нису свесни ‒ подржавају свој сопствени суноврат, али не само као наставника већ као човека. Они се слажу с тим да је било који појединац заслужио страшну казну јер је тако проценио онај који је дотичног казнио. Другим речима, утисци појединаца могу бити уважени као довољан разлог да се други човек ‒ сасвим је свеједно ко је он ‒ понизи и његово се достојанство обезвреди. Шта је погрешно у вези са овим судом? Јасно је ‒ произвољно судство и произвољна одлука. Сваки човек ‒ упркос дискутабилним општеживотним и когнитивним компетенцијама ‒ може другог човека да нападне, јер осећа да је то једини начин разрешења сукоба.
Изрећи мисао како су наставнице можда и заслужиле овакву казну није случајност и због тога је овај догађај дат јавности на увид: да би се јавност занимала једним поларитетом и заузела страну. Како је омогућено да се заузму стране? Тако што није јасно речено да на овакав страшан чин у цивилизованом свету нико нема право или, ако се право на насиље има, онда га морају имати сви подједнако. Но како су родитељској властели разрешене руке, а наставницима свезане веригама, ови други су обесправљени и у инфериорној позицији. Дакле, ако се не подразумева ко је крив, онда свако може да буде крив и јавност ће ‒ мимо суда ‒ донети ту одлуку, а доносиће је у складу с оним што једино може: у складу са ритмом своје унутрашње егзистенције. Немали број људи осећа одсуство благостања у свом животу, личну недовољност, па и кривицу често, те се у оваким ситуацијама лако може позиционирати не место страшног судије како би се на трен одморио од осећања страшне кривице ‒ зашто сам ту где јесам, ожењен неким кога не волим, бавећи се послом који презирем. Мисао да је можда наставница крива подразумева да смо ми криви и да из своје неподношљиве позиције утврђујемо њену, а пошто је много оних који се не осећају добро, извесно је како се ни у овој арбитражи неће пресудити у корист пострадалог, већ у корист џелата.
Вест о двема несрећама у српским школама није испровоцирала да се други човек воли више или разуме боље, да се заштити и понегује. Није позвала мештане наших села на протест или било какав револуционарни чин. Она је крајичком ока и перфидно дозволила купање у сопственом блату.
У овој причи не може бити страна, постоји сам једна страна ‒ да се осуди злочин бестидних појединаца над обесправљеним делатницима у српској просвети. Не зато што су они ‒ учитељи ‒ безгрешни, већ зато што је одвећ много да поред беде у којој живе, на своја плећа приме беду читавог света. Ако би то и могли, не би то смели, јер би тад од учитеља постале малене бубе које је довољно згазити једном. Други пут онај ко их згази ‒ потоне дубоко, у амбис пакла, и тако је одувек било.
Аутор: Биљана Ковачевић