Kad se u gradskoj vrevi i nadomak suvoparnog betona podigne prašina ‒ a ima je stalno, od nje se živi ‒ tad ona počne da se gromulja u raskalašnim cvetovima, pa stane da privlači pažnju. Iako živimo u sredinama koje se sve više šire, filozofija savremene civilizacije je seljačka, ne seoska, a to znači da se pažnja običnog građanina može privući tek u senzacionalističkom maniru, dakle, pompezno, nikako pažljivo i studiozno. Kako je, s druge strane, našem vremenu bliska tek naknadna istina, sve što se u trenutku zbiva ‒ na livadi ili ispred kafića ‒ utvrdiće se kasnije, kad za to dođe čas.
Podigla se strašna prašina zbog nekoliko strašnih događaja u srpskim školama, a novinari, krojači ljudskog nemira, nisu prezali, kao i obično, ni od čega kako bi preneli strašne vesti. I rekli su: roditelji nekoliko učenika napali su nekoliko nastavnica kako bi pokazali svoju nadmoć i sasvim direktno izrekli neslaganje s načinom rada i zaključnim ocenama. Vesti su sadržale neprijatne fotografije, pa je sve poprimilo razmere ‒ s pravom ‒ jednog velikog skandala.
U ovom mom tekstu, koji je započet lirski, ne treba prepričavati epiku naše svakodnevice: kakve su nam škole i čega sve tamo ima; o tome je pisano i pisaće se uvek. Međutim, nešto sasvim drugo boji utisak ‒ zašto je ova grozota naše stvarnosti predata javnosti na dlan? Ako znamo da su restriktivne mere u javnoj sferi danas čvršće negoli u golootočko doba, onda suštinsko pitanje nije šta se dogodilo nesrećnim ženama, već zašto je ta vest obojila naš društveni prostor? Zato što je po sredi strašno nasilje ‒ nije odgovor, jer smo svakoga dana ‒ ukoliko to dopustimo sebi ‒ zapljusnuti sličnim vestima, pa je naš imunitet postao sasvim čvrst i neprobojan. Nešto je drugo u pitanju, a da bismo razumeli šta je to drugo, moramo motriti na reakciju recipijenata ove vesti. Premda je poželjno pokazati negodovanje zbog onog što se desilo, i to je prva reakcija, važno je uočiti sledeću: ne znamo mi šta se desilo, možda je nastavnica i zaslužila batine jer, eto, nije rekla izvini. Ovo nije druga reakcija nezainteresovanih učenika, niti grubih roditelja, ovo je reakcija i pojedinih nastavnika. Takvi nastavnici ‒ premda ne moraju činiti reprezentativni uzorak ‒ jesu važni u ovoj priči, a možda i najvažniji.
Zašto?
Zato što suštinski ‒ iako toga nisu svesni ‒ podržavaju svoj sopstveni sunovrat, ali ne samo kao nastavnika već kao čoveka. Oni se slažu s tim da je bilo koji pojedinac zaslužio strašnu kaznu jer je tako procenio onaj koji je dotičnog kaznio. Drugim rečima, utisci pojedinaca mogu biti uvaženi kao dovoljan razlog da se drugi čovek ‒ sasvim je svejedno ko je on ‒ ponizi i njegovo se dostojanstvo obezvredi. Šta je pogrešno u vezi sa ovim sudom? Jasno je ‒ proizvoljno sudstvo i proizvoljna odluka. Svaki čovek ‒ uprkos diskutabilnim opšteživotnim i kognitivnim kompetencijama ‒ može drugog čoveka da napadne, jer oseća da je to jedini način razrešenja sukoba.
Izreći misao kako su nastavnice možda i zaslužile ovakvu kaznu nije slučajnost i zbog toga je ovaj događaj dat javnosti na uvid: da bi se javnost zanimala jednim polaritetom i zauzela stranu. Kako je omogućeno da se zauzmu strane? Tako što nije jasno rečeno da na ovakav strašan čin u civilizovanom svetu niko nema pravo ili, ako se pravo na nasilje ima, onda ga moraju imati svi podjednako. No kako su roditeljskoj vlasteli razrešene ruke, a nastavnicima svezane verigama, ovi drugi su obespravljeni i u inferiornoj poziciji. Dakle, ako se ne podrazumeva ko je kriv, onda svako može da bude kriv i javnost će ‒ mimo suda ‒ doneti tu odluku, a donosiće je u skladu s onim što jedino može: u skladu sa ritmom svoje unutrašnje egzistencije. Nemali broj ljudi oseća odsustvo blagostanja u svom životu, ličnu nedovoljnost, pa i krivicu često, te se u ovakim situacijama lako može pozicionirati ne mesto strašnog sudije kako bi se na tren odmorio od osećanja strašne krivice ‒ zašto sam tu gde jesam, oženjen nekim koga ne volim, baveći se poslom koji prezirem. Misao da je možda nastavnica kriva podrazumeva da smo mi krivi i da iz svoje nepodnošljive pozicije utvrđujemo njenu, a pošto je mnogo onih koji se ne osećaju dobro, izvesno je kako se ni u ovoj arbitraži neće presuditi u korist postradalog, već u korist dželata.
Vest o dvema nesrećama u srpskim školama nije isprovocirala da se drugi čovek voli više ili razume bolje, da se zaštiti i poneguje. Nije pozvala meštane naših sela na protest ili bilo kakav revolucionarni čin. Ona je krajičkom oka i perfidno dozvolila kupanje u sopstvenom blatu.
U ovoj priči ne može biti strana, postoji sam jedna strana ‒ da se osudi zločin bestidnih pojedinaca nad obespravljenim delatnicima u srpskoj prosveti. Ne zato što su oni ‒ učitelji ‒ bezgrešni, već zato što je odveć mnogo da pored bede u kojoj žive, na svoja pleća prime bedu čitavog sveta. Ako bi to i mogli, ne bi to smeli, jer bi tad od učitelja postale malene bube koje je dovoljno zgaziti jednom. Drugi put onaj ko ih zgazi ‒ potone duboko, u ambis pakla, i tako je oduvek bilo.
Autor: Biljana Kovačević