Др Несторов: Како би школа требало да решава проблем вршњачког насиља?

октобар 4, 2019

Сведоци смо све чешћег вршњачког насиља. Обично се пажња јавности усмери када се у медијима појаве овакве вести, па се онда опет изгуби интересовање до неког наредног догађаја.

Зашто се дешава насиље међу вршњацима и одакле потиче та агресивност? Кључна реч је васпитање. Нема успешног рецепта за васпитање деце, али основни састојак или основни агенс васпитања је имитација. Цело детињство је имитација. И период адолесценције је имитација. Деца не раде ништа друго до оно што виде, на телевизији, интернету, у штампи, у свом окружењу.

Углавном деца највише уче од родитеља и са родитељима се идентификују. Природа деце је таква, а посебно у предадолесцентном добу, да имају повишену потребу за кретањем и за акцијом. Такође, имају тежњу да некоме буду неко. У том узрасту када још увек није у потпуности развијено апстрактно мишљење тај неко је увек конкретан, као личност са телевизије, као вештина у спорту, као лепота тела и слично. Уз све то се буди и сексуалност која ситуацију додатно компликује.

Наиме, ником на челу не пише колико је паметан или добар, па ако нема наведене особине које су пожељне, њему свакако неће бити лако да заузме своје место у друштву. Нека деца ће се посветити различитим активностима и учењу, а нека деца која немају довољно самопоуздања ће негативним понашањем привлачити пажњу на себе. То могу да буду и веома интелигентна деца.

Сада се сви питају како да се реши проблем вршњачког насиља у школама. Оно што је добро је то да се овакво понашање препознаје као проблем, али то је проблем читавог друштва, а не само проблем породице или школе.

Први предуслов, као превенција проблема у понашању је добра повезаност деце и родитеља. Децу је неопходно од најранијег узраста укључити у породичне активности и дати им радне обавезе сходно узрасту и способностима. Време које деца проводе испред екрана би требало свести на најмању могућу меру. Посебно је значајно да се мала деца не излажу овој врсти стимулуса јер њихов нервни систем то једноставно не може да обради, а да се не одрази негативно на развој говора, на понашање, на учење.

Поставља се и питање да ли су школе само образовне установе или имају и васпитну функцију. На жалост, реалност је таква да школа све више губи васпитну функцију, или ју је потпуно изгубила. Велика пажња је посвећена програмима учења и настави, а програми васпитног деловања су запостављени или не постоје.

Како би школа као институција могла да решава проблем вршњачког насиља?

Учити децу о доброти и емпатији кроз социо-емоционално учење током различитих акција и радионица. Треба разговарати о разликама међу људима и о прихватању тих разлика. Постоји једна изрека која каже да је неопходно ући у нечије ципеле да би видели како се тај неко осећа и како му је.

Стварати прилике за повезивање деце кроз различите слободне и ваннаставне активности и групне радове. Наиме, предвиђено је да школа нуди различите активности које дете бира по свом интересовању. На жалост ово је често само формалност јер школа нуди активности у складу са својим просторним и кадровским могућностима. На пример, чујемо од родитеља да у школама са великим бројем ученика које имају мањак учионица, учитељи и наставници на почетку школске године сугеришу ученицима и родитељима коју ваннаставну активност могу да изаберу. Или се због распореда часова ове активности ставе у неки термин на који ученици, на пример старијих разреда, ни не долазе. Када би се ово спроводило како је замишљено, у великој мери би допринело превенцији вршњачког насиља.

Већ од првог разреда, ако не и од вртића, можемо приметити децу која имају обрасце понашања који су улаз за каснију појаву вршњачког насиља. Индикатори које учитељи могу приметити су да дете на поједине вршњаке “окреће очима”, да их упадљиво гледа, окреће им леђа, прати другу децу и узнемирава их, подговара другу децу да се неко дете искључи из игре, исмејава друго дете итд. Све се то може препознати и треба одмах и доследно реаговати. Потребно је укључити и родитеље, чак иако нам проблем изгледа везначајан.

Неопходно је да у школи правила која су донета важе увек и за све. Наш сарадник, дечји психијатар др Светомир Бојанин је објавио књигу “Школа као болест” и годинама упозорава на ове проблеме. Како то изгледа у пракси? На пример, школа је донела правило да се унутар школе не користе мобилни телефони или да ученици не могу да улазе на главни, службени улаз, а онда неки наставници то толеришу, а неки не. Ученицима шаљемо поруку да правила могу да важе и да не морају да важе, па како каже професор Бојанин, школа учи децу да правила у животу нису важна и да не морају да се поштују.

Физичко, ликовно и музичко васпитање су веома значајни и треба им посветити максималну пажњу јер на овим активностима деца најбоље комуницирају. Посебно на часовима физичког васпитања деца могу да остваре добре другарске односе.

Свако одељење има једном недељно час одељенског старешине. Од деце која долазе у наше саветовалиште чујемо да се ти часови користе да се доврши започето са часа математике или другог наставног предмета. Или када настане дисциплински проблем, на тим часовима се разговара о томе и прети се дисциплинским казнама. При томе је најчешће у питању само један ученик, док је цело одељење приморано да то слуша у форми обраћања свима. Неретко предметни наставници дају деци задужење да су обавезни да разредном старешини пријаве лоше понашање њиховог груга или другарице, или се цело одељење “казни” због тог неког немирног ученика. То није добро јер се тако међу децом стварају лоши односи. Час одељенског старешине је практично превенција непожељног понашања. Ту не треба причати о проблемима него је неопходно са децом водити “пријатељске разговоре” где ће се они боље упознати и повезати.

Оно што би на крају могли да подвучемо, а поново цитирајући проф.др Светомира Бојанина, је да сви ти проблем нису дошли у школу предавањима и објашњавањем деци да треба да се лоше понашају. Због тога се проблеми тако ни не могу решити. Једноставно, потребна је промена парадигме о образовању. Један од начина за дугорочно решавање проблема је да се у програме образовања васпитача, учитеља, а посебно наставника уведу предмети који би се бавили овом проблематиком. Такође, у појединим случајевима неопходно је да школа спроведе и дисциплински поступак против ученика, али од наставника често чујемо како су им у том смислу могућности ограничене. Ипак, казна сама по себи не игра велику улогу колико наведене мере превенције.

Пише: др Стеван Несторов

Др Стеван Несторов је аутор и реализатор семинара за наставнике и васпитаче „Тешкоће у учењу и понашању у вртићу и школи – Дисхармоничан развој код деце“ који спроводи организација „Помоћ породици“. Дефектолог је у „Центру за логопедију и рану интервенцију др Несторов“. Везано за систем образовања, по звању је педагошки саветник. Дугогодишњи је сарадник дечјег психијатра проф. др Светомира Бојанина.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама