Неће се то баш мени и мом детету догодити

Већина људи се не замара да ли ће се догодити нешто лоше за дан, два или годину две. То је одбрамбени механизам, који је развијан хиљадама година. Замислите ситуацију где нека особа почиње да размишља, шта ако сутра буде земљотрес и ко ће све страдати, шта ако за 2 дана удари комета у Земљу, шта ако пукне сајла у лифту који користмо, шта ако нека одломљена грана падне право на нас… живот би био као ноћна мора.

Међутим ови страхови су оправдани, ако је очигледно да је реална опасност близу (нпр. најава уласка великог метеора у атмосферу, коришћење старог дотрајалог лифта и сл).

Foto: Canva

Механизам који би најбоље описао одбацивање непотребних брига може да се зове – неће се то мени догодити. И то је добар одбрамбени механизам, али данас се то мора мало другачије гледати. Окружење се јако брзо мења и то може негативно да утиче на развој деце. Нажалост неки родитељи тога нису свесни, а неки помисле да се ништа лоше неће догодити, док неки ни не знају да сад постоји нова реална опасност. И то не дотрајала сајла у лифту или уласак метеора у нашу атмосферу, него нешто што већина родитеља сматра да је у реду, па чак и да је корисно.

Постоји пуно погрешних ствари које родитељи направе, пре свега из области презаштићивања, али једна се све више издваја, а то је претерано гледање ТВ-а, посебно код деце која су младја од 3 године.

Наиме дете се развија кретањем у интеракцији са околином, мозак има одредјене обрасце развоја и ако се нешто пропусти, може се успорити или оштетити развој детета.

Сигурно да већина родитеља помисли да то и не смета толико и наравно – неће се то мени догодити, тј. мом детету. Оправдање проналазе и објашњавају да од неких пријатеља деца гледају ТВ по неколико сати, па им ништа не фали или да је старије дете гледало сваки дан ТВ и да је све у реду код њега и сл. И онда се деси проблем, дете касни у развоју, не проговара, креће на терапије, родитељи обилазе стручњаке за рани развој, покушавају да надокнаде оно што мозак није добио у интеракцији са окружењем или још горе, чекају и чекају да се проблем реши сам од себе.

Нажалост тешко да ће проћи само од себе, тако да чим родитељи примете да нешто није у реду нека се обрате педијатру који ће их даље упутити.

Посао детета је кретање, интеракција, игра, а гледање ТВ-а, посебно таблети и видео игрице су последња опција коју би требало свести на минимум или потпуно укинути.

Др Ранко Рајовић