Prosvetna zanimanja sve teže nalaze svoje mesto među željama i planovima mladih. Fakulteti pedagoške orijentacije godinama unazad beleže pad upisanih studenata, dok se na konkursima za nastavničke pozicije u školama ne pojavljuju stručni, kvalifikovani kandidati – naročito za predmete poput matematike, fizike, hemije, informatike, a ponekad, mada sve češće, i srpskog jezika, geografije, biologije…
Situacija je upozoravajuća, a uzrok se ne može tražiti u apstraktnim analizama. Glavni razlog je jasan, opipljiv i porazan – ponižavajuće niske plate.
U strukturi javnog sektora, prosvetne zarade su pri dnu lestvice. Kada se uporede sa primanjima u privrednom sektoru, u mestima poput Bora, gde su plate gotovo dostigle evropski prag, plata profesora deluje groteskno skromno. Treba imati u vidu da su u takvim mestima i cene stanovanja, nekretnina i svakodnevnih potrepština veće nego u drugim. I da su, dakle, prosvetari u takvim gradovima siromašniji čak i od svojih kolega u drugim sredinama.
Česti komentari iz publike – „ima i onih koji zarađuju manje“, „ne radi se zbog novca“, „ljubav prema poslu je najvažnija“ – zapravo skrivaju jeftinu demagogiju i duboko nepoštovanje prema intelektualnom radu. Tu spada i ono: „ko god neće da radi, ima zamenu“ ili još ekstremnije: „Nećeš da radiš – ima ko hoće!“. Naravno, kažu na to nastavnici, ali kakva je ta zamena? Je li stručna, a ako i jeste – je li dovoljno kvalitetna? Ili je važno samo popuniti broj i ubaciti „svog čoveka“?
Često se namerno i tendenciozno zaboravlja da nastavnik nije monah i verski misionar, već profesionalac koji živi od svoga rada.
Naravno, ima i među nastavnicima onih koji ovakvim floskulama prikrivaju svoje neznanje i nerad. Ili se smišljeno udvaraju „strukturama“ van škole, pritom dobro finansijski zaštićeni platama supružnika. Kao, „nije važno znanje, nije važna plata, važno je da stvaramo dobre ljude“. Pri čemu, definicije za to – šta je dobar čovek – nema. Odgovorni roditelji ne nasedaju na ovu demagogiju. Ali, koliko ima odgovornih roditelja, onih koji nisu pristrasni? Roditelji, a posebno učenici, nisu dobra varijanta za kadrovsku selekciju nastavnika u školi. Nema ničeg lakšeg nego „radovati se dražesnim nestašlucima“ i podeliti visoke ocene za neznanje, a posle reći da su učenici na proverama bili „zbunjeni“.
Često se, takođe, čuje: „Možete vi da tražite koliko hoćete, para u budžetu nema!“ Onda, nakon toga, obično sledi rečenica: „Da bi se vama dalo, od nekoga mora da se uzme. Šta hoćete, da se uzme od zdravstva, vojske, policije da biste vi imali?“ Naravno, ove reči nikako ne zvuče kao demagogija, i nemaju za cilj da međusobno suprotstave nastavnike sa ostalim budžetskim korisnicima. Ali, mora se primetiti, osnovna namena para prikupljenih od poreskih obveznika su ulaganja u zdravstvo, vojsku, policiju, subvencije poljoprivredi, državnu administraciju i – prosvetu. To su prioriteti. Ostala izdvajanja ipak to ne mogu biti. Da li se iz budžeta, osim za ove namene, ponekad prioritetno, izdvaja novac i za druge potrebe? Da li postoje projekti i manifestacije od kojih najviše koristi imaju recimo privatne kompanije pa bi, onda, logično bilo da one te projekte i finansiraju? A ne da to čine svi poreski obveznici? Pošten čovek rekao bi suštu istinu – da ovo ne postoji i da su ovakva pitanja zlonamerna.
U nekim dalekim zemljama postoji čudan običaj da pojedinci i njihove kompanije, baš u poslovanju sa budžetskim sredstvima, i bez javnog nadmetanja, za kratko vreme ostvare ogromne profite. Šta je onda sa parama za ostale budžetske korisnike? Oni su, kažu tamo, na tim dalekim destinacijama, samo prosvetni radnici. Navikli da trpe, da se žrtvuju, a tako divne navike i tradicije ne treba menjati. Takvi običaji, na sreću, kod nas ne postoje, niti je to moguće. U tim istim dalekim zemljama postoje predanja po kojima onaj ko dođe na rukovodeće mesto u nekoj školi to ne čini zato što želi da kruniše svoje profesionalne uspehe, niti da istraži svoje organizacione sposobnosti, nego da za kratko vreme, „ugrađujući“ se u razne projekte „za dobrobit škole“, zaradi što veći novac. Daleke zemlje, čudni običaji, i bolje je da ostanu što dalje.
Da se vratimo našim prostorima. Ako se već priznaje da državne agencije i kancelarije, recimo, ne mogu bez dobro plaćenih stručnjaka jer „stručnost košta“, zašto se onda nastavnici tretiraju kao jeftina radna snaga? Šta je reper za vrednovanje jednog profesora – broj časova, broj učenika, broj papira koje mora da popuni, ili rezultati koje postiže u radu sa učenicima? Ako želimo obrazovanje po evropskim standardima, onda i nastavničke plate valjda treba da budu u skladu sa tim standardima. U većini razvijenih zemalja, prosvetne plate su iznad državnog proseka (negde, kao u Luksemburgu, Švajcarskoj, pa i delovima Nemačke, značajno iznad proseka) što pokazuje da tamo obrazovanje nije trošak, već investicija.
Ovome treba dodati i starosnu strukturu nastavničkog kadra u javnom sektoru, mnogo nastavnika ima više od 50 godina, što znači da prosveti za nekoliko godina preti kadrovska kriza. U privatnom školstvu su plate veće, samim tim i posao je, pogotovu za mlade, ambiciozne ljude, privlačniji, ali je privatni sektor još uvek, naročito kada je reč o osnovnim školama, zanemarljivo mali u odnosu na državne škole.
Naši građani su, generalno, siromašni, opravdano se postavlja pitanje – ko bi uopšte mogao da plati školovanje deteta u privatnoj školi? Uz to, činjenica je da je javni obrazovni sektor kod nas i po kvalitetu, sa svim svojim problemima i besparicom, još uvek znatno „jači“ od privatnog. U razvijenim zemljama nije tako, ali treba znati da tamo pojam „privatno“, kada je reč o školstvu, ne znači ono što mi obično podrazumevamo. Tamo su renomirane škole i vrhunski univerziteti uglavnom privatne, ali neprofitne ustanove.
U Srbiji se za nastavnike i dalje koristi pojam „prosvetni radnik“, termin koji je u socijalizmu imao jasno značenje i težinu. Podrazumevao je i izvestan ponos i dostojanstvo u državi radničke klase. Danas, taj izraz više zvuči kao relikt prošlosti koji možda nije slučajan kada je reč o obrazovanju. Niko ne koristi termine poput „pravni radnik“, „menadžerski radnik“, „politički radnik“ ili „ekonomski radnik“, jer bi delovali anahrono, čak komično. Ipak, za ljude koji obrazuju čitave generacije, društvo nije našlo ni novi naziv ni novo poštovanje.
Poseban problem jeste i način na koji prosvetari iskazuju svoje nezadovoljstvo. Štrajk, kao najčešći oblik otpora, ne proizvodi željeni efekat. Zapravo je kontraefekat mnogo veći. U uslovima bezbednosne nesigurnosti, slabih sindikata ili „sindikata“ i minimalne zaštite, štrajkom se postiže samo jedno – dodatno urušavanje autoriteta i srozavanje već ruiniranih kriterijuma vrednovanja i ocenjivanja učeničkog rada. Odbijanje od plate, osude iz medija, politička manipulacija, prezir dela roditelja, nenadoknadivi gubici u nastavi, dodatno opterećenje poslu lojalnih kolega – sve to postaje posledica, dok konkretnih rezultata nema. Umesto borbe za sistemske promene, štrajk se pretvara u simboličan čin samoponiženja. Prosveta definitivno mora da nađe drugačije metode borbe koje neće ugroziti samu bit profesije.
Možda bi medijska i kampanja putem društvenih mreža, ali dobro osmišljena, odgovorna, argumentovana, široj publici zanimljiva – dala bolje rezultate? Nastavnicima, kao intelektualcima, kreativnost ne bi trebalo da je strana.
A onda, krajnje je vreme da se postavi ključno pitanje: koliko košta znanje? Ne demagoški, deklarativno, u frazama, već u realnim kategorijama, u odnosu prema profesiji koja gradi budućnost. Jer nastavnik koji ne može dostojanstveno, i sa puno samopouzdanja (što novac neminovno pruža), da živi od svog rada, postaje simbol nestabilnog društva. I dok se svuda traže inovacije, digitalizacija, veštačka inteligencija i modernizacija, temelj svakog sistema ostaje isti – simbolično je to još uvek čovek pred tablom, sa knjigom u ruci i verom da znanje menja svet.
Ako njega ne platimo kako treba, ne treba se čuditi što nam budućnost nagoveštava strepnju i neizvesnost. Nažalost, ne onu slatku…
Autor: Milan Stanković, prof. srpskog jezika i književnosti iz Bora