Малим корацима до великих циљева
Комшиница ме замолила да јој причувам унуку Мају док оде у куповину. Маја је била преслатка осмогодишњакиња, дуге плаве косе и кристално плавих очију. Била је код баке за распуст. Уз Мају је стигла и порука да су тата и мама рекли да се преко распуста мора прочитати бар једна књига.
Маја је напућила своја лепа уста и рекла:
„Нећу да читам, мрзи ме. Има тако пуно страница.“
„Мајо“, рекла сам полако, „а која је то књига са тако много страна?“
„Па било која. Рекли су било коју али коју год да узмем, све су дебеле.“, тужно је објашњавала Маја.
„Хм…хајде да погледамо код мене на полицама. Можда нађемо нешто“, предложила сам јој.
„Хајде“, прихватила је предлог и кренула у собу.
Будући да обожавам да читам, у мојој соби на полицама је било много књига. Маја није могла да се начуди.
„Оволико књига сам видела само у библиотеци. Када ти то стигнеш да прочиташ?“, упитала ме Маја.
„Нисам то одједном прочитала. Једну по једну.“
Девојчица је зурила у књиге не знајући коју да изабере. Посматрала сам је како гледа и знала да тражи неку најтању. Осмехнула сам се. Била је преслатка. Одједном ми је пало на памет како да јој помогнем да заволи читање и научи још по нешто. Извукла сам са полице једну дебљу књигу а она ме већ мрко погледала.
„Зар нема нека тања?“, разочарано је упитала.
„Има, али није тако занимљива као ова“, покушала сам да јој заголицам машту.
Дала сам јој да је прелиста и погледа слике. Видела сам да јој се допада.
„Хајде, прочитај ми ову прву“, рекох,“па ћеш ми рећи да ли ти се допала.“
„Па ту има више прича. Можемо читати једну по једну, зар не?“, узбуђено је додала.
Док је Маја читала посматрала сам је. Видела сам да ужива. Као да је ушла у причу и била једна од главних јунака. Када је завршила рекла је:
„Сјајна прича. Посебно ми се допала она девојчица што је помогла другу да устане када је пао. И ја бих тако поступила.“
„Видиш како су књиге супер.“
„Да. Хоћемо још једну да прочитамо?“, упитала ме.
„Хајде!“
Након тог дана Маја је сваки дан долазила код мене да читамо. Уживале смо. Путовале смо у мислима у предивне пределе, маштале, биле хероји…Онда смо једног дана дошле до краја књиге.
„Зар већ?“, изненадила се девојчица.
„Видиш, уз мало труда, прочитала си целу књигу.“, додала сам.
„Али види како има пуно страница. Зар сам ја то све прочитала сама?“, у неверици је питала Маја.
„Јеси, али мало по мало. Причу по причу.“
„Не могу да верујем. Па то је сјајно. Одмах ћу јавити тати и мами. Желим овог лета да прочитам још једну овако дебелу“, с осмехом је додала.
„Наравно. Тако је са свим стварима у животу. Када радиш једну по једну ствар, све је лакше. Малим корацима се стиже до великих циљева!“
Извор: maminaskolica.blogspot.com