Читајући неки текст на неком страном сајту (барем онолико колико ми мој енглески то дозвољава) о томе по чему деца, кад одрасту, памте своје родитеље, запитала сам се: По чему ће мене моји клинци памтити? И по чему смо ми памтили своје маме? И ја, баш попут оне мама из УСА, направих свој списак… а пре тога застајем и неколико реченица посвећујем својој кеви.
Сећам се када ми је причала Снежану и 7 патуљака ама баш сваке вечери пред спавање. Када ме је већ онако у полусну овлаш љубила у чело и тихо ми говорила да ћу и ове ноћи сањати лепе снове.
Сећам се када ми је облогама од неке прошлогодишње смрдљиве дударе скидала високу темепературу и мазила ме по коси док сам се ја тресла од грознице.
Сећам се и када се радовала заједно са мном мојим успесима и када је плакала са мном сваки пут када је моје срце било сломљено.
Сећам се када је само она знала да реши једначину с две непознате.
Сесћам се када је увек била уз мене.
Сећам се само ње…
А ми се сад питамо… Да ли смо добре мајке, да ли свој посао радимо предано, да ли су наша деца урадила домаће задатке, да ли су појели две ћуфте и кашику грашка на густо које смо им оставиле у микроталасној да их загреју пре школе, да ли су спаковали опрему за физичко, да ли их жуљају патике које смо пре неки дан извадили из ципеларника, да ли су наместили своје кревете, спремили радне столове, да ли ће имати кошмаре вечерас, да ли смо им упалили бојлере, да ли смо им испеглали фармерице, да ли ћемо имати да платимо екскурзију… Има ли краја?
Да ли, оптерећени оваквим списковима, заборављамо шта је нашој деци заправо најважније и шта је то по чему ће они нас памтити?
Желим да се сећају мене, онакве каква сам била док сам обављала своју најважнији улогу у животу.
Не желим да се сећају разбацаних играчака у собама. Желим да се сећају како смо се заједно њима играли.
Не желим да се сећају прљавог посуђа у кухињи, загорелог пасуља и патишпања који се и овог пута није „дигао“. Желим да се сећају свих оних породичних ручкова када смо са стола устајали пуних стомака и још пунијих срца.
Не желим да се сећају гомиле сакупљеног опалог лишћа у дворишту. Хоћу да се сећају како су се по њему ваљали, бацали га високо изнад главе и колико су тада били срећни.
Не желим да се сећају суза проливених због неосвојених медаља. Желим да се сећају осмеха који су наступали касније када смо смо сви заједно одлазили на пљесекавицу са свим прилозима не би ли на тај начин прославили освојено 4. место.
Не желим да се сећају свађа које су знале да се лукаво попут дима увуку кроз кључаоницу. Као ни свих оних неплаћених рачуна за струју и кабловску телевизију. Желим да се сећају колико им је срце било пуно ономад кад смо на наградној игри на радију освојили бесплатне карте за биоскоп. И колико нам није било битно шта ћемо гледати на великом платну, али нам је било важно да смо сви заједено, с осмехом на лицу и великим кокицама у крилу.
Не желим да се сећају падова на великим одморима, проливених суза због тренутног бола и срамоте. Хоћу да се сећају мојих исцелитељских моћи које сам имала сваки пут кад ниједне облоге ни лекови за болове нису деловали.
Не желим да се сећају торте са фондан фигурицама у облику јунака из Звезданих стаза коју је Милан имао на прослави свог рођендана. Хоћу да се сећају мог пудинга од ваниле са сецканим бананама одозго, преливеног оним чоколадним филом из тубе који сам им барем два пута недељно правила на фрку.
Не желим ни да се сећају Мининих патика од 200 евра, ни Душановог најновијег Ајфона. Хоћу да се сећају моје радости када су коначно схватили да човек није леп због онога што носи на ногама већ због онога што има у глави и срцу…
Зато ни лоше фризуре, ни уредне фризуре, ни сендвича са паризером, ни пилава с кокошијим месом органског порекла, ни бубуљица на врху носа, ни излизане чарапе на пети, ни освојене медаља, ни лоше оцене, ни петице са звездицама, ни скупих патика, ни патика купљених на Најлону петком кад половњаци оживе, ни скувано ручка, ни осећаја кривице због поједеног хамбургера, ни најновијег Ајфон, ни „цигле“ из прошлог века… Тога више неће бити на мом списку. И зато ћу направити нови.
Зато следећи пут кад се запитам да ли сам све ствари са оне горње листе одрадила, прво ћу урадити следеће: пребројаћу све пољупце, загрљаје, осмехе, лепе речи, нежне додире дебељушкастих стопала које су се увукле у мој кревет негде после поноћи, сва она „глупа“ питања за која док нисам постала мајка нисам знала ни да постоје… њих стављам на списак и тек онда ћу сматрати да сам свој „посао“ ваљано одрадила. Јер то је онај списак којем свака мама треба да тежи.
И само те ствари са листе треба да су нам битне јер оне су једино чега ће се наша деца сећати…
Аутор: Јасмина Јовичић