Pred izlogom prodavnice igračaka stoje mama i sin koji nosom ostavlja pečate na izlogu i povremeno oduševljeno uzvikuje. On, naravno, ne želi da se odvoji od ovog uzbudljivog prizora i mama mu kaže: “Ako smesta ne pođeš ja ću te ostaviti.”
Mnoge majke i očevi kažu svojoj deci: “Ako budeš nevaljao, ja ću otići zauvek”, “ako samo još jedanput kažeš neću, ja ću te ostaviti”, “ako smesta ne uđeš u kuću, nećeš me više zateći”, “ako nećeš da se kupaš, ja odlazim, meni ne treba prljavo dete”, “pravićeš ti mene od blata kad me ne bude bilo i duvaćeš da se što pre osuši”, “mi ne možemo da te volimo kad si nevaljao”, “ni jedna ljubav nije večita, pa ni majčina” itd.
Roditelji znaju da će ove pretnje i ucene naterati dete na poslušnost. Ali ono što mnogi ne znaju jeste da su te pretnje najveći izvor strahovanja kod dece i da to strahovanje i nesigurnost koji iz njega proističu mogu kod dece pored kukavičluka dovesti i do mnogih drugih, ponekad i vrlo ozbiljnih poremećaja u ponašanju.
Ove pretnje nisu uvek upućene direktno detetu. One se često provlače kroz razmirice roditelja koji ne misle kako će dete to doživeti i da li će ga to pogoditi. “Dosta mi je svega, jednog dana ću da se pokupim i odem i sve ću da vas ostavim, pa ti onda vidi šta ćeš i kako ćeš”, ili “meni je dosta, ovako više ne može, najbolje će biti da se razvedemo” (a pri tom ne pomišljaju ni na odlazak ni na razvod). A onda se odjednom kod njihovog deteta javi niz strahova: dete ne sme da ostane samo u sobi, ne sme da se odvoji od mame ni za trenutak, neće u obdanište, neće da ostane samo čak ni sa ocem, boji se voza, autobusa, aviona itd.
Mnoge strahove kod dece roditelji mogu da spreče ako obrate pažnju na svoj način ophođenja i govora, a mnoge mogu da otklone sa puno razumevanja i strpljenja.
Strah od gubitka roditeljske ljubavi
Ne postoji veći strah kod dece, pogotovu mlađeg uzrasta, od straha da će ga roditelji napustiti ili da ga neće voleti.
Ispunjeno takvim strahovima dete ne samo što deluje bojažljivo i nesigurno već može i da ispoljava “bezrazložnu” ljutnju, može da odbija maženje i ljubav za kojom čezne, a kasnije da počne da kinji životinje, tuče drugove, da neposlušnošću privlači pažnju i proverava ljubav, da krade da bi novcem i kupovinom žvaka i čokolada pribavilo ljubav na drugoj strani itd.
“Pa šta ako mu pretim da ću ga ostaviti, valjda vidi da sam tu i da nisam otišla” odgovorila je jedna mlada mama kad su je upozorili da ne treba ovako da postupa. A onda je jedne noći dobila bolove u stomaku i hitno je preneta u bolnicu i operisana od slepog creva. Njen trogodišnji sin počeo je da je traži čim je otvorio oči. Prvih nekoliko dana bio je plačljiv, uplašen, povremeno je vriskao tražeći mamu: “Biću dobar, neka dođe.” Zatim je počeo da pravi štetu po kući, da udara svakoga ko mu priđe da ga pomazi, da odbija hranu.
Objašnjenje da je mama u bolnici i da će se brzo vratiti nije pomoglo. A onda, na opšte iznenađenje, kad je mama došla kući, on nije hteo ni da je pogleda, ni da joj priđe, a njegovo ponašanje bilo je sve gore. Počeo je da besni, da se valja po podu, da vrišti bez razloga ili ako se nekoj njegovoj želji odmah ne izađe u susret. Uplašeni roditelji obratili su se lekaru. Majka je zahtevala da dete ostane u bolnici na lečenju, ne shvatajući da bi ga to još više ugrozilo jer bi se još jednom ostvarile njene pretnje da će ga ostaviti. Ona, kao i bezbroj drugih roditelja koji na taj način prete detetu da bi postigli trenutnu poslušnost, sigurno nije ni jedan trenutak pomislila da ostavi svoje dete. Ali iznenadna bolest (a mogao je to biti i iznenadni službeni put ili nešto drugo), pretvorila je detinje strahovanje u stvarnost.
Posledice su bile takve da je mami i detetu bila potrebna pomoć dečjeg psihijatra.
Vaspitavajući dete i trudeći se da ga nauče da se lepo ponaša i da ih sluša, roditelji nikada ne bi trebalo da pribegavaju ovim, za dete strašnim pretnjama – da ga neće voleti ili da će ga napustiti.
Olga Hadži Antonović
Odlomak iz knjige: Malo dete – velika zagonetka
Izvor: mojpedijatar.co.rs