Pre tri godine,Srbija je doživela nešto što ni jedna generacija pre nas nije morala da nosi – ubistvo dece u školskim klupama. OOŠ „Ribnikar“, a dan kasnije i Malo Orašje, Dubona. Ova mesta su postala deo kolektivne boli celog društva, a posebno dece i mladih kojima je odjednom postalo jasno da ni prostor u kome uče i odrastaju nije neprikosnoven.
Ove godine u školskom kalendaru nalazi se i Nedelja sećanja i zajedništva koja se obeležava ove nedelje, baš da bismo sačuvali uspomenu na decu koja su stradala, a ujedno i podstakli razvoj osećaja solidarnosti kod dece i mladih.
Predlažemo pet aktivnosti osmišljenih s namerom – da deca budu aktivni učesnici sećanja, a ne pasivni posmatrači.
5 originalnih aktivnosti za obeležavanje Nedelje sećanja i zajedništva
1. 🌱 „Reči koje snaže“ – živi zid zahvalnosti i nade
Uzrast: 7–15 godina
Trajanje: 45 minuta
Pripremi veliki papirni zid u hodniku ili učionici. Svako dete dobija jedan listić i odgovara na pitanje: „Koja reč ili rečenica ti daje snagu kada ti je teško?“ – bez objašnjavanja, bez prezentovanja. Listići se anonimno lepe na zid.
Na kraju, nastavnik ili psiholog naglas čita sve reči, polako, bez komentara. Samo reči, glasovi dece, spojeni u jedno.
Zašto ovo funkcioniše: Deca uče da njihova unutrašnja iskustva imaju vrednost i da nisu sama. Anonimnost smanjuje pritisak, a zajedničko slušanje gradi osećaj kolektivne sigurnosti.
2. 🎨 „Naš razred je sigurno mesto“ – kooperativni mural
Uzrast: 7–14 godina
Trajanje: 60 minuta
Svaki razred dobija veliki papir razastrt po podu ili pričvršćen na zid. Zadatak nije da se crta nešto tužno ili teško – već suprotno: „Nacrtaj ili napiši šta čini da se ovde osećaš sigurno.“ Može biti osoba, predmet, boja, reč, simbol, omiljeni kutak učionice.
Nema loših odgovora. Nema prezentacije. Mural ostaje u učionici tokom cele nedelje, pa i duže ako procenite da je to dobro.
Zašto ovo funkcioniše: Zajednički likovni rad bez evaluacije smanjuje anksioznost i pomera fokus na resurse i sigurnost – što je terapeutski prioritet kod dece koja su bila izložena uznemirujućim informacijama. Pitanje je namerno okrenuto ka onome što postoji i štiti, ne ka onome čega se plašimo.
3. 🖐️ „Most između nas“ – interaktivna radionica o empatiji
Uzrast: 8–14 godina
Trajanje: 60–90 minuta
Vodi: školski psiholog ili pedagog
Radionica kreće pitanjem koje se piše na tabli: „Kada ti je bilo teško, šta je pomoglo?“ Deca odgovaraju u malim grupama, bez obaveze deljenja s celim razredom.
Zatim sledi vežba „Most“: deca u paru stanu jedno nasuprot drugog. Jedno dete opisuje osećanje jednom rečju (tuga, strah, ljutnja, zbunjenost), a drugom detetu zadatak je da bez reči pokaže da je čulo – gestom, izrazom lica, ili jednostavno tako što ostane prisutno.
Na kraju: razgovor o tome šta je teže – govoriti ili slušati?
Zašto ovo funkcioniše: Ova vežba gradi temeljnu veštinu empatije kroz iskustvo, ne kroz pouku. Deca uče da prisustvo jeste podrška – i to je poruka koja ostaje.
4. 📖 „Knjiga koju zajedno pišemo“ – odeljenski rukopis
Uzrast: 11–18 godina
Trajanje: razloženo tokom cele nedelje
Svaki razred dobija jednu praznu, lepo uvezanu svesku – Razrednu knjigu sećanja i nade. Tokom nedelje, svaki učenik upisuje (anonimno ili potpisano, po sopstvenoj odluci) odgovor na jedno od ponuđenih pitanja:
- Šta je za mene sigurno mesto?
- Kome sam zahvalan/na danas?
- Šta bih rekao/la nekom ko je usamljen?
- Šta znači biti hrabar/hrabra?
Na kraju nedelje, knjiga ostaje u učionici – i svako može da je uzme i lista kada želi.
Zašto ovo funkcioniše: Pisanje je terapeutski akt. Knjiga postaje živi dokument razredne zajednice, simbol da su njihove reči važne i da traju.
5. 🌳 „Zasadi nešto što raste“ – simboličko sađenje u dvorištu
Uzrast: svi uzrasti
Trajanje: 45 minuta
Uz saglasnost školske uprave, organizuj simbolično sađenje biljke, cveta ili drveta u školskom dvorištu. Biljka dobija ime koje razred zajedno bira.
Opcija za starije: uz biljku se zakopa mala kutija sa porukama koje su deca napisala – poruke budućnosti, sebi za godinu dana.
Zašto ovo funkcioniše: Sađenje je moćna metafora brige, rasta i kontinuiteta. Deca uče da sećanje ne mora biti statično – može da raste. Fizička aktivnost i dodir sa zemljom imaju i dokazano umirujući efekat na nervni sistem.
Za kraj – napomena za kolege
Nijedna od ovih aktivnosti ne zamenjuje individualni rad s detetom koje nosi težu traumu. Ako primetite da dete ima pojačanu reakciju, povučenost, ili izraženu uznemirenost tokom ove nedelje – to je signal za individualni razgovor, a po potrebi i upućivanje stručnjaku.