Kad odrastaš u okruženju koje ne može da prihvati tvoj doživljaj sveta, moguće je da će jednostavni negirati svaki taj doživljaj koji im se ne sviđa. Ako ti kažeš da ti jelo nije ukusno, oni će reći „ma što pričaš gluposti, baš je ukusno!“
Njihov otpor prema detetovom doživljaju ne menja dečju istinu, ali menja detetov osećaj o samom sebi. Dete uči da nije važno šta ono misli nego je važno koji odgovor i koje mišljenje će usrećiti okruženje.
Pre neki dan slušam razgovor između bake i unuke. Baka je pita kako je u školi, a devojčica odgovara kratko i jasno: Dosadno je!
Bakin odgovor je: Ma kako dosadno? Ma ko je video da je u školi dosadno? Kako u školi može biti dosadno?!
Devojčica će s vremenom naučiti da razgovara s bakom na način na koji baki odgovara, ali neće nikada biti bliska s njom niti će ikada imati osećaj da je zaista viđena i voljena takva kakva je. Takođe, naučiće da nema pravo na odgovor koji je njen nego će naučiti da bira odgovore koji zadovoljavaju. To sve proizlazi iz bakine neadekvatnosti za držanje prostora za devojčicinu istinu, ali i zbog nedostataka sposobnosti za povezivanje. Baka zbog ovoga nije kriva, ali je odgovorna.
Devojčica ne zna da je odgovornost bakina nego će smatrati da je problem u njoj i njenom doživljaju škole.
Negiranje dečjih osećanja je način na koji pokušavamo da ih uverimo da treba da prihvate naš pogled na stvari i na svet koji ih okružuje. Uvek je to u dobroj nameri i uverenju da ćemo im na taj način pomoći da se bolje snađu i budu srećniji. Ipak, ono što je deci potrebno da bi bila srećna nije nametnut doživljaj bilo čega, već dozvola da slobodno mogu da osećaju ono što osećaju.
Priredila: A. C.
Autor: Moj svijet odgoja