Кад одрасташ у окружењу које не може да прихвати твој доживљај света, могуће је да ће једноставни негирати сваки тај доживљај који им се не свиђа. Ако ти кажеш да ти јело није укусно, они ће рећи „ма што причаш глупости, баш је укусно!“
Њихов отпор према дететовом доживљају не мења дечју истину, али мења дететов осећај о самом себи. Дете учи да није важно шта оно мисли него је важно који одговор и које мишљење ће усрећити окружење.
Пре неки дан слушам разговор између баке и унуке. Бака је пита како је у школи, а девојчица одговара кратко и јасно: Досадно је!
Бакин одговор је: Ма како досадно? Ма ко је видео да је у школи досадно? Како у школи може бити досадно?!
Девојчица ће с временом научити да разговара с баком на начин на који баки одговара, али неће никада бити блиска с њом нити ће икада имати осећај да је заиста виђена и вољена таква каква је. Такође, научиће да нема право на одговор који је њен него ће научити да бира одговоре који задовољавају. То све произлази из бакине неадекватности за држање простора за девојчицину истину, али и због недостатака способности за повезивање. Бака због овога није крива, али је одговорна.
Девојчица не зна да је одговорност бакина него ће сматрати да је проблем у њој и њеном доживљају школе.
Негирање дечјих осећања је начин на који покушавамо да их уверимо да треба да прихвате наш поглед на ствари и на свет који их окружује. Увек је то у доброј намери и уверењу да ћемо им на тај начин помоћи да се боље снађу и буду срећнији. Ипак, оно што је деци потребно да би била срећна није наметнут доживљај било чега, већ дозвола да слободно могу да осећају оно што осећају.
Приредила: А. Ц.
Аутор: Мој свијет одгоја