Кад одрасташ у окружењу које не може да прихвати твој доживљај света, могуће је да ће једноставни негирати сваки тај доживљај који им се не свиђа. Ако ти кажеш да ти јело није укусно, они ће рећи „ма што причаш глупости, баш је укусно!“
Њихов отпор према дететовом доживљају не мења дечју истину, али мења дететов осећај о самом себи. Дете учи да није важно шта оно мисли него је важно који одговор и које мишљење ће усрећити окружење.
Пре неки дан слушам разговор између баке и унуке. Бака је пита како је у школи, а девојчица одговара кратко и јасно: Досадно је!
Бакин одговор је: Ма како досадно? Ма ко је видео да је у школи досадно? Како у школи може бити досадно?!
Девојчица ће с временом научити да разговара с баком на начин на који баки одговара, али неће никада бити блиска с њом нити ће икада имати осећај да је заиста виђена и вољена таква каква је. Такође, научиће да нема право на одговор који је њен него ће научити да бира одговоре који задовољавају. То све произлази из бакине неадекватности за држање простора за девојчицину истину, али и због недостатака способности за повезивање. Бака због овога није крива, али је одговорна.
Девојчица не зна да је одговорност бакина него ће сматрати да је проблем у њој и њеном доживљају школе.
Негирање дечјих осећања је начин на који покушавамо да их уверимо да треба да прихвате наш поглед на ствари и на свет који их окружује. Увек је то у доброј намери и уверењу да ћемо им на тај начин помоћи да се боље снађу и буду срећнији. Ипак, оно што је деци потребно да би била срећна није наметнут доживљај било чега, већ дозвола да слободно могу да осећају оно што осећају.
Приредила: А. Ц.
Аутор: Мој свијет одгоја
Moje dete ne voli da jede nista kuvano zato ga hranim slatkisima. Dobro njemu, dobro meni, ne moram da kuvam, dobro industriji slatkisa a dobro i psiholozima jer odgajam jedno dete po meri nauke. Baba je odgovorna kako da nije odgovorna. Ne treba ona da slika detetu svet nego da prihvata detetovo misljenje o svetu jet sto da namece svoje misljenje steceno iskustvom od 50 godina zivota detetu koje se tek ispilelo? Sta ona to moze da zna vise od sedmogidisnjaka? Bitno da se ne gusi decija kreativnost to ce im u zivotu najvise trebati.
Tako je, Miro. Moji učenici recimo kažu da smo dogovorili odgovaranje za prekosutra i ja im verujem. Sigurno sam ja pogrešila kad sam u plan upisala da je danas, pa oni to bolje znaju od mene. I poštujem to kako se osećaju, svakog dana. Ako im nije do učenja i pisanja, kažem im da izvade telefone i da imaju slobodan čas. Jer dobro je i meni i njima, roditelji i direktorica nemaju pojma. Nekad osećaju da im treba malo kretanja pa ih pustim na igralište sa loptom, da se istrče. Oni znaju šta im treba. Pravopis može i drugi put. I tako. Još malo pa raspust.
Школа не треба да буде „забавно“ место.Она учи човека да живи у друштву(које му се и не свиђа“скроз“),да буде одговоран(зна шта су обавезе),да упозна „шта све има“ и направи избор током одрастања,шта му се највише свиђа,шта би волео у животу да ради,шта треба да научи и како да то постигне…шта може да мења и како током живота.А не да ствара досадне људе,који ништа не знају и ништа не умеју и ништа неће да раде јер никад нису ни знали шта хоће нити су о томе мислили.
U redu,a kako bi Vi postupili? Lako je reći šta ne valja,svi su puni znanja o modernom vaspitanju,posledice su odavno vidljive čim izađete iz kuće.Detetu je dosadno u školi,šta se tu može konkretno uraditi? Ne možete ga ispisati iz škole niti možete menjati program po kojem deca uče (smislio ga je neko još stariji ), jedino da nekako zainteresujete dete.Eto,napišite Vi kako pomoći detetu da mu u školi ne bude dosadno,a da mu se ne naškodi.
nas zadatak nije da decu činimo srećnim, nego da ih pripremimo za život.Ako budu pripremljena za život, biće srećna.
Baka iz ove priče je trebala samo da kaže unučici da je to što oseća da je škola dosadna ponekad stvarno tako ali da neće uvek tako biti. Trebala je pitati dete šta uči u školi, da joj devojčica ispriča. Deca ponekad samo žele da nekome ispričaju kako se osećaju, da neko prizna njihova osećanja i obrati pažnju na njih. Njihov mali svet zaslužuje pažnju, ma koliko nama odraslima to izgledalo banalno i nevažno. Samo im treba pokloniti pažnju i pričati sa njima. Nema tu puno filozofije.
Problem je u tome sto ovakve, savetodavne tekstove, pisu teoretičari. Izvolite u učionicu, gospodo! Pokažite na delu sa decom svoje ideje. Ne na seminarima. Izvedite generaciju! Naučite i decu i roditelje i tu baku. Ali prakttično.
Школа не треба да буде „забавно“ место.Она учи човека да живи у друштву(које му се и не свиђа“скроз“),да буде одговоран(зна шта су обавезе),да упозна „шта све има“ и направи избор током одрастања,шта му се највише свиђа,шта би волео у животу да ради,шта треба да научи и како да то постигне…шта може да мења и како током живота.А не да ствара досадне људе,који ништа не знају и ништа не умеју и ништа неће да раде јер никад нису ни знали шта хоће нити су о томе мислили.