Нека дигне руку онај ко не жели брилијантно, генијално дете!
Хајде, искрено. Да се побринемо за то да нам деца буду здрава и срећна вероватно јесте наш приоритет, али зар не бисмо учинили баш све што можемо да имамо најпаметније, најталентованије дете у разреду? Или бар оно које не мора много да се труди за одличне оцене.
А ево где ствари постају баш нефер. Као да већ немамо доста тога на памети, као неиспавани родитељи којима се намеће да децу морамо да хранимо домаћом, органском храном, да пазимо на сваки повишен тон и будемо савршени у сваком погледу, сад нам се јасно указује и на то да су прве године кључне. Ако их пропустимо, готово је, криви смо за неискоришћен потенцијал наше деце, за то што их нисмо научили да брзо мисле, буду креативни и мотивисани, баш онако како бисмо желели.
А математика? Па она је већини ђака највећа главобоља, а деца већ са 2,5 године усвајају прве математичке појмове. Зар није неодговорно да, као родитељи, већ тај период не искористимо и омогућимо им да уче, да би им касније било лакше?
У недавно објављеној студији коју је спровео Универзитет Беркли објављеној у New York Times-у под називом “Ваша беба је паметнија него што мислите”, бебе већ од осам (!) месеци показују запањујући капацитет за “статистичко резоновање, експериментална открића и логику вероватноће” што им омогућава да “брзо уче о стварима и људима који их окружују”.
Али, аутор студије, професор Гопник упозорава: “Нажалост, неки су ово истраживање потпуно погрешно разумели и закључили да су њиховим бебама потребни програми и производи који ће учинити да тај капацитет искористе и постану паметнији. Многи мисле да и бебе, као и одрасли, треба да уче на фокусиран, испланиран начин. И тако родитељи своје бебе и веома малу децу смештају у академско окружење где се од њих очекује да стичу знања.”
Али, каже Гопник, није то оно што бебама треба. Оно што им треба је баш много слободне игре која ће помоћи да изграђују синапсе, како би касније лако и брзо могли да уче.
Бебе жуде за временом у ком ће баш тако учити – природно, уз уживање, радознало и користећи свих пет својих чула. Кад двогодишњак посматра шаре на ћебету или експериментише с коцкицама, лоптама, кад сипа воду, просипа песак, прави фигуре од блата, па чак и кад просто гледају у угао плафона, они стимулишу мождане конекције које онда саме раде свој посао, изграђујући тако чврст основ за математичке и језичке вештине.
А како онда родитељи могу да помогну?
Па, само с времена на време дајући једноставне коментаре, попут: “Види, твоја чаша је 1/2 пуна.” или, “Дао си ми две коцке, а три си задржао.”
Али ускраћивати детету урођену жељу да истражује како бисте га сместили за сто да учи слова и бројеве, исто је као да сте узели да градите кућу, а нисте урадили темељ.
Да ли нам је циљ да наша деца већ са пет година знају колико је 5х4 и да препознају сва слова или желимо да заиста и разумеју математичке концепте, развију вештине учења, да поставе основ за критичко промишљање и креативно решавање проблема?
Имајте зато на уму: Сваки пут кад свог трогодишњака прекинете док се игра да бисте с њим “радили” ми му рушимо фокус и спречавамо га да учи на природан, једноставан, а тако ефикасан начин. И можда неће постати математички геније. Али можда ће баш бити срећан са оним што јесте.