”Кад ће друго?”
Има ли питања које ће више изнервирати родитеље јединаца? Има. Кад се ничим изазвани радозналац окрене њиховом детету и онако, слаткоречиво, пита: ”А кад ће мама и тата да ти роде бату или секу? Сигурно би волео, је л’ да?”
У најмању руку иритантно. А понекад и врло болно за родитеље којима је ”критика” упућена. И ма колико пута то поновили и о томе говорили, и даље има оних који не виде проблем у таквим питањима. Као што и даље истрајава уверење да су јединци осуђени на живот у самоћи што никако не мора бити случај.
Јер ново истраживање показало је да мозак одраслих људи који су јединци ради мало другачије.
Нова студија, објављена у часопису Nature Human Behavior, истраживала је 2.397 парова појединаца, који су били добро усклађени по разним карактеристикама, како би се сагледало како присуство или одсуство браће и сестара утиче на мозак одраслих. Истраживачи су проучавали структуру мозга, функцију, повезаност, когницију, личност и ментално здравље, међу осталим факторима, код људи са и без браће и сестара.
Тим научника из Кине користио је методе укључујући неуроимиџинг, бихевиоралне процене и упитнике о социоекономској ситуацији и траумама из детињства како би оценио групу од 7.186 људи у узрасту од 18 до 30 година, укључујући јединице и оне са браћом и сестрама.
Поред неуроимиџинг-а, истраживачи су спровели бихевиоралне процене и упитнике о социоекономској ситуацији и траумама из детињства. Њихови резултати могли би бити изненађујући, барем за сваку докону тетку која сматра (и нема проблем да вам то стално понавља) да ваша веома срећна јединица треба сестру или брата ако жели испуњен живот.
Заиста, студија је показала не само боље ментално здравље код јединаца, већ и боље памћење и језичке способности, као и задовољство животом. Такође је откривено да су јединици креативнији, мање зависе од награда и мање су импулсивни.
Међутим, пре него што родитељи јединаца превише одахну, постоје нека питања која треба размотрити. Наиме, „упркос директним бенефитима“, истраживање наводи да „одрастање без браће и сестара утиче на већину исходâ у вези са мозгом и понашањем кроз модификоване околности, као што су социоекономски статус, материнска брига и породична подршка, сугеришући циљеве за интервенције које би побољшале здрави раст деце.“
Другим речима, за ментално здравље деце много је важнији материјални статус породице и систем подршке у друштву него то има ли браће и сестара. Тако је, бар, показала ова студија.
Укратко, као да идеалан одговор и идеална породица – не постоје. Али, није да то нисмо знали и пре истраживања.