Шта кад дете не жели да се игра само?

14 јануара, 2021

Сигурно сте се некада запитали како да ваше двоипогодишње дете буде самосталније? Он је ваш мали помоћник, другар са којим обављате све послове и истински уживате у времену које проводите заједно. Због тога, делује као да он не може ништа да уради уколико ви нисте ту, што понекад уме да буде фрустрирајуће. Да ли тражите превише од њега у овој фази развоја?

Стално му говорите како мама мора да одради неки посао и да треба сам да се игра, а да ће се мама играти са њим када заврши, али он то не прихвата и ви попуштате. Ово је такозвана „замка забављања“. Родитељи врло лаку упадају у њу, посебно са првим дететом.

Foto: Canva

Џенет Ленсбери, америчка списатељица и педагог, каже да би и она сама упала у ту замку да јој њена беба није послала јасну поруку на њиховом првом часу на курсу Смернице за родитеље/одојчад. Прва три месеца је посвећивала сву своју пажњу беби и осећала је да је њена дужност да буде ту и да је забави сваки пут када би се беба пробуди. Међутим, Џенет је послушала савет свог инструктора и спустила бебу на ћебе на под и увидела да је беба у том положају провела читава два сата и била сасвим задовољна и срећна.

Бебина порука је била јасна: „Молим те, мама, престани да ми умараш мозак!“

Али чак и ако добијете сигнал да је ваше дете способан, самосталан и активан „ученик“, и дајући му време да то буде, рани период његовог живота је ипак велики изазов. Малишани су у процесу стицања самосталности и откривања својих моћи. Они треба да покушавају и да испробају ваше границе, тестирајући шта вас то тера да реагујете и како. То не значи да су ваша деца лоша, већ је то оно што деца раде.

Ако се узму у обзир захтеви деце према узрасту могу нас навести на закључак: „Очигледно сам очајнички потребна свом детету и никако не може да се игра само!“ Као родитељи, можда сте и суздржани да утврдите сопствене потребе и жеље, јер желите да избегнете суочавање са снажним осећањима детета. У сваком случају, можете на крају доћи до тога да се ваша деца „одуче“ од игре.
Ево неколико кључних корака за ослобађање деце (и самих родитеља) од зависности од игре и забаве:

Научите мање наметљив начин заједничке игре

Мало позната чињеница: када мирно седите и када сте пасивни, а опет пријемчиви и пажљиви према својој деци док се играју, осећају да сте им једнако посвећени (ако не и више) него када сте активно укључени. Деца изузетно цене и вреднују када могу да задрже ваше интересовање, а да то не траже. Без похвалних речи, деца виде да их цените.

Када се одрасли играју са децом, они готово увек на крају усмеравају, доминирају или бар донекле мењају ток акције. Учење да будете онај који прати и подржава игру, а не партнер за игру, захтева праксу, подразумева будно посматрање, отвореност, прихватање и, највише од свега, уздржаност (посебно за оне који су склонији игри, а не гледању). Али кад се ово једном примени, постаје невероватно опуштајуће.

Када и како треба да одговоримо како не бисмо прекидали самоусмерену игру?

Једноставно пратите знаке које вам деца дају, верујући им да ће затражити ваш допринос, што они обично чине гледајући вас или се изражавају усмено. Тада одговорите сажето

На пример, рецимо да ваше дете слаже коцкице и коцкице се руше. Ако оно не гледа према вама, вероватно је најбоље не рећи ништа или чак не сматрати да је то проблем. Ако оно погледа према вама или можда чујете да негодује, тада би требало одговорити нешто попут: „Видела сам то. Када си покушао да ставиш црвену коцку на врх, зелена и плава су пале доле.“

Шта ако вас дете пита за помоћ?

Никада не реците „не“ када вам дете тражи помоћ, али постављајте питања и асистирајте што је мање могуће. За пример ћемо узети прављење торња од коцки, приђите детету и питајте:

„Шта покушаваш да урадиш?“

„Желим да направим торањ.“

„Овде си сложио плаву и жуту коцку. Коју желиш следећу?“

„Ону тамо.“

„Океј, хајде да видимо како ћеш да ставиш ту зелену на ову жуту.“

Обично је оваква подршка сва помоћ која је деци потребна.

Foto: Canva

Поставите границе са самопоуздањем, искреношћу и поштовањем

Игра није игра, осим ако није избор. Дете које моли: „Мама играј се са мном, мама кад можеш да се играш…“ само ради свој посао, испитујући границе. Заузврат, улога родитеља је да:

а) Буде јасан – пројектује самопоуздање: „Морам да завршим ручак.“

б) Понуди избор, ако је могуће: „Да ли би желео да ми помогнеш да спремим кукуруз или ћеш се играти у својој соби?“

ц) Призна осећања и жеље: „Ох, знам да желиш да се и даље играм са тобом. Видим како си узнемирен. Можемо поново после вечере.“

д) Развије рутинско време за самосталну игру, тако да дете лакше прихвата раздвајање.

Обезбедите детету потпуно сигуран простор и различите играчке или предмете.

Подстакните игре које активирају ум што је више могуће

Што више времена деца проведу у пасивно-рецептивном режиму, то ће се мање спретно и лако играти самостално. Зато:

– избегавајте употребу екрана,
– понудите једноставне играчке и предмете које стварају активнију, креативнију игру,
– уместо да понудите одређене активности, сачекајте да деца измисле своје
– не бојте се досаде
– нека све што деца одлуче да раде (или не раде) буде „довољно“.

Запамтите ова златна правила родитељства:

Што више радимо (или играчке раде):
– то мање ваше дете ради
– утолико више дете мисли да је потребно да ви (или играчке) учините нешто за њега
– то се мање осећа самоуверено, способно, креативно и испуњено.

Потребно је да пустите дете да вам покаже шта жели и уме, уместо да му ви намећете неке активности, јер је то једини и сигурни пут ка осамостаљивању. Уколико одрађујете све уместо детета, оно ће постати зависно од вас, бити пасивни посматрач, а не активан учесник и неће умети да само доноси одлуке и обавља свакодневне активности када се то од њега буде очекивало.

Превела: Јасмина Ђуровић

Извор: www.janetlansbury.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама