Понекад имам утисак да смо под неким каменом што нас меље. Све мора да се стигне, заврши и среди, а за све што нам није јасно, сигурно је да постоји неко објашњење онлајн. Некад смо говорили да смо се родили без упутства за живот, а сад да је превише упутстава. Где год да кликнеш неки туторијал!
Волим интернет, волим све те могућности које пружа, савет за исхрану, утешну реч за мајку чије дете никако да пузи, сугестије за дојење, водич за ношење са вршњачким насиљем, помоћ око иницијалних и пријемних испита – ма све је сјајно! Само – ево га то чувено „само“ и „али“, сва та свемогућност нас је надгласала и сатерала у ћошак немогућности. Где једноставно не знамо где да погледамо прво, ког да послушамо стварно и шта је оно што делује.
Родитељство баш и није игра у коју бих се упуштала на принципу грешака и тачних одговора. Да, десиће се да негде омашимо, људи смо, али да ли је заиста неопходно да погрешимо слушајући друге?
Заједница је важна и увек је лепо имати – ево те чувене фразе – мрежу подршке. Али шта кад се у тој силној жељи да се умрежимо и повежемо са другим мајкама, у исту ту мрежу уплетемо? Треба наћи меру, саслушати савете који круже и који су „проверени“, но оно пресудно и кључно је – да се пресаберемо и да питамо најбитнију особу за конкретан пример и решење – СЕБЕ. Не могу да побегнем од те мисли (а све ми се чини да сам и престала да трчим и бежим) да смо толико подлегли притисцима модерног родитељства да смо заборавили основе. Да смо заборавили да једноставно БУДЕМО ТУ.
Кад држимо бебу у рукама, кад помажемо предшколцу да веже пертле, кад седимо поред ђака првака док пише прва слова за домаћи и сриче МА-МА И-МА… или кад нам тинејџер узбуђено препричава како је дао кош или прешао ниво на игрици – да смо ТУ, присутни, да слушамо, гледамо, упијамо.
Уместо што – бринемо да ли правилно дише, хоће ли му се смејати другови у вртићу, да ли је требало ипак купити још овај пут патике на чичак, хоће ли се икад описменити или поправити швракопис, да ли проводи превише времена пред екранима и – онда паралелни ток – да ли је већ време за неку школу језика, колико коштају тренинзи за џудо, шта купити учитељици за 8. март, како избећи ове године расправу на родитељској Вибер групи?
Онда се упоредо усложњавају бриге. Чувени страх од пропуштања нечег – да глупо је да се поредиш са другим мајкама на друштвеним мрежама – али, зар нисмо део овог друштва и исте мреже – па како да омогућим свом детету да скија, трчи, скаче, ма ЛЕВИТИРА! Не могу довољно искарикирати све наше страхове, јер су испразни, шашави, НАМЕТНУТИ.
Искрено, коју год мајку данас да питате, свака би вам рекла да жели да јој дете буде срећно и здраво. Родимо их, волимо их, желимо им најбоље. Јесте, свако има своју дефиницију среће и „оног што је најбоље“, али кад се искључи тај онлајн компресор што непрестано пумпа и пухће и набија – кад се развежемо из свих чворова и мрежа – све се сведе на исто: кад послушамо себе, своју интуицију и унутрашњи глас – све је добро.
Кад нам је дете здраво, кад га погледамо у очи и седнемо с њим, да поразговарамо, да се погледамо, ма да одиграмо партију „Не љути се, човече“ и да се сви одреда наљутимо па попадамо од смеха – све је добро. Не морају да нам буду мастермајндови са 9 година, да иду на седам тренинга и дванаест ваннаставних активности. Не морамо да читамо 77 чланака о томе како да будемо добри родитељи. Довољно је да будемо родитељи, да смо ту за њих.
Да смо ту за СЕБЕ.
Да знамо кад треба да станемо, да одморимо, да удахнемо дубоко. Да се изван свих мрежа и савета – гле, чудне ли речи – повежемо са собом и својим дететом. У тој нити су сви одговори и туторијали који су нам потребни.
