Исповест луде маме једног дивног првачића

јануар 21, 2017

Није довољно што је понедељак, него је још и први септембар. Навила сам сат у 6, али сам се пробудила око 4 и пиљила у плафон два сата као луда Мара. Весела секирација, што би рекла моја баба. Моје дете данас полази у школу.
mama
Школску торбу сам синоћ паковала два сата. Како – не знам, јер се унутра налази само једна свеска, из српског, перница и Анина омиљена играчка – магаренце које лежи на јастуку. Тако је наложила учитељица и дала нам списак. Врло паметан потез, кад узмемо у обзир да је много мама као што сам ја – лудих и емотивних, којима је чак и ово паковање биг деал. Кад сам је спаковала, онда сам дете натерала да торбу отвори и затвори три пута, да проверим да ли ће она то умети сама сутра. Није преврнула очима, видела је да сам „шлб“ и схватила да то треба игнорисати. Да јој се захвалим, убацила сам кришом у џепић торбе чоколадицу. Има да улепи пола учионице. Учитељице, извини.
Надам се да јој је остало довољно косе после јутарњег сређивања фризуре. Ја то иначе спичим за минут, али данас сам одлепљена ко етикета и нисам сва своја, те сам јој направила 3 (словима: три) фризуре које сам све расформирала и на крају уплела кике. Кренули смо у школу на време, да не провали одмах учитељица да ћемо повремено каснити због моје спетљаности. У животу нисам спремала ствари раније, већ сам од оних који су навикли да ујутру не чују сат, па трче по стану ко дивокозе и сударајући се с укућанима покушавају да све постигну. Углавном ми је то успевало, па ми је та лоша навика остала укорењена. Ово данас частим 😉
Пред школом смо се фотографисале. Те слике нећете видети јер су ми очи малко замућене, мислим да ми је нешто упало у око. Трудила сам се да Ана то не примети. Она је била весела и све то је поднела боље од мене, што је дивно. И осталим родитељима се плакало, само нико није хтео први да почне, знам. У холу су нас дочекале неке фине тете и одвеле је на доручак. Отишла је без поговора и весело загрлила другарицу коју познаје још из вртића. Лакнуло ми је.
На путу до куће присећала сам се свог поласка у школу. Родитељи су ме одвезли и буквално истоварили испред школске зграде, па одјурили на посао. У џепу ми је била јабука јер чоколада квари зубе. Мама, то сам ти запамтила, да знаш. Сат времена сам стајала сама у ходнику и чекала да се појави неко и смести ме некуда. Ниједно дете познавала нисам, тога се врло јасно сећам, па сам стајала поред неког зида и трудила се да будем тотално неупадљива. Такође је врло жива слика учитељице која ме је ставила у прву клупу, где сам седела док нису открили да сам у погрешном разреду. Онда су ме одвели у другу учионицу где су деца већ поседала. Једна девојчица је имала исту хаљину као ја, само је њена била у дивној црвеној нијанси, а моја тегет-плава, као да сам пошла на рад у неку фабрику. Сећам се да сам се ту мало изнервирала, не само због хаљине, него и чињенице да су сву децу довеле маме и тата или бар баке и деде, само сам ја била сама. Испоставило се да то није толико важно јер сам се одмах дивно уклопила и увек била ученица за пример, социјално, весело и насмејано дете. И никад се нисам држала мами за сукњу. Сад ми некако жао 😉
Немам појма због чега вам ово причам сем због чињенице да сте јефтинији од психијатра. Иначе, нисам од оних испрепаданих мајки које су прилепак детету. Ана одавно иде сама до продавнице, код другарице, понекад и на игралиште ако је тамо неко познат, сама прелази улицу испред наше зграде, намешта свој кревет, спрема собу, помаже ми и када не тражим. Ја сам волела да идем у школу, надам се да ће се допасти и њој. Ваљда је то онај исконски и блесави страх да јој ускоро више нећу бити потребна. Све је тако брзо пролетело, пребрзо, време лети и то схватим сваки пут кад је погледам. Расте, зубићи испадају, ноге су све дуже, фазони све зрелији, друштво све старије. Носи патике број 33. Лудило! Ја носим 37. Јуче је из обести пробала неку моју мајицу и скоро да јој је таман. То ме је некако уплашило.
Ана, кад ово будеш прочитала, немој да покажеш баки, ко бога те молим – зезаће ме док сам жива. Надам се да ћеш успети да ме истрпиш овакву пар дана, обећавам да ћу се поправити, часна пионирска реч. И кунем се, никад више ти нећу изути патике и брисати их поново, нити ћу те мучити с оним шналицама које жуљају, само зато што имају исте јагодице као што су оне на бермудама. Руке више нећемо прати три пута, нећу те грлити пред школом десет минута ко да те у војску испраћам. И баш ме брига да ли се чарапе слажу с патикама, носи које желиш, мама је само мало одлепила. Зато си ми се ваљда и смејала јутрос, заслужила сам, знам. Маме су смешне, понекад.
Иди, дружи се, научи лепе и корисне ствари, играј се, забављај се, заљуби се. Ако то буде онај што те је докачио торбом док је утрчавао у учионицу, нема везе, преживећу. Ја сад одох да кувам ручак и надам се да нећу запалити нешто.
Шалим се! Ваљда…
Извор: upadachurech.wordpress.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

3 коментара на "Исповест луде маме једног дивног првачића

  1. Jaca каже:

    Divno napisano! Oduševila sam se! Svaka čast! Od suza do smeha 🙂

    1. Sanjalica каже:

      Divan i iskren tekst. Slatko sam se nasmejala i naravno potpuno prepoznala! Lakše mi je kad čujem da nisam jedina koja povremeno po malo odlepi. Važno je biti iskren i priznati sebi svoje ludosti, i naravno tim ludostima ne povlađivati često.

  2. Tina каже:

    Ja uposte nisam neka emotivna osoba, ali ovo me je bas dirnulo .

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама