Ponekad imam utisak da smo pod nekim kamenom što nas melje. Sve mora da se stigne, završi i sredi, a za sve što nam nije jasno, sigurno je da postoji neko objašnjenje onlajn. Nekad smo govorili da smo se rodili bez uputstva za život, a sad da je previše uputstava. Gde god da klikneš neki tutorijal!
Volim internet, volim sve te mogućnosti koje pruža, savet za ishranu, utešnu reč za majku čije dete nikako da puzi, sugestije za dojenje, vodič za nošenje sa vršnjačkim nasiljem, pomoć oko inicijalnih i prijemnih ispita – ma sve je sjajno! Samo – evo ga to čuveno „samo“ i „ali“, sva ta svemogućnost nas je nadglasala i saterala u ćošak nemogućnosti. Gde jednostavno ne znamo gde da pogledamo prvo, kog da poslušamo stvarno i šta je ono što deluje.
Roditeljstvo baš i nije igra u koju bih se upuštala na principu grešaka i tačnih odgovora. Da, desiće se da negde omašimo, ljudi smo, ali da li je zaista neophodno da pogrešimo slušajući druge?
Zajednica je važna i uvek je lepo imati – evo te čuvene fraze – mrežu podrške. Ali šta kad se u toj silnoj želji da se umrežimo i povežemo sa drugim majkama, u istu tu mrežu upletemo? Treba naći meru, saslušati savete koji kruže i koji su „provereni“, no ono presudno i ključno je – da se presaberemo i da pitamo najbitniju osobu za konkretan primer i rešenje – SEBE. Ne mogu da pobegnem od te misli (a sve mi se čini da sam i prestala da trčim i bežim) da smo toliko podlegli pritiscima modernog roditeljstva da smo zaboravili osnove. Da smo zaboravili da jednostavno BUDEMO TU.
Kad držimo bebu u rukama, kad pomažemo predškolcu da veže pertle, kad sedimo pored đaka prvaka dok piše prva slova za domaći i sriče MA-MA I-MA… ili kad nam tinejdžer uzbuđeno prepričava kako je dao koš ili prešao nivo na igrici – da smo TU, prisutni, da slušamo, gledamo, upijamo.
Umesto što – brinemo da li pravilno diše, hoće li mu se smejati drugovi u vrtiću, da li je trebalo ipak kupiti još ovaj put patike na čičak, hoće li se ikad opismeniti ili popraviti švrakopis, da li provodi previše vremena pred ekranima i – onda paralelni tok – da li je već vreme za neku školu jezika, koliko koštaju treninzi za džudo, šta kupiti učiteljici za 8. mart, kako izbeći ove godine raspravu na roditeljskoj Viber grupi?
Onda se uporedo usložnjavaju brige. Čuveni strah od propuštanja nečeg – da glupo je da se porediš sa drugim majkama na društvenim mrežama – ali, zar nismo deo ovog društva i iste mreže – pa kako da omogućim svom detetu da skija, trči, skače, ma LEVITIRA! Ne mogu dovoljno iskarikirati sve naše strahove, jer su isprazni, šašavi, NAMETNUTI.
Iskreno, koju god majku danas da pitate, svaka bi vam rekla da želi da joj dete bude srećno i zdravo. Rodimo ih, volimo ih, želimo im najbolje. Jeste, svako ima svoju definiciju sreće i „onog što je najbolje“, ali kad se isključi taj onlajn kompresor što neprestano pumpa i puhće i nabija – kad se razvežemo iz svih čvorova i mreža – sve se svede na isto: kad poslušamo sebe, svoju intuiciju i unutrašnji glas – sve je dobro.
Kad nam je dete zdravo, kad ga pogledamo u oči i sednemo s njim, da porazgovaramo, da se pogledamo, ma da odigramo partiju „Ne ljuti se, čoveče“ i da se svi odreda naljutimo pa popadamo od smeha – sve je dobro. Ne moraju da nam budu mastermajndovi sa 9 godina, da idu na sedam treninga i dvanaest vannastavnih aktivnosti. Ne moramo da čitamo 77 članaka o tome kako da budemo dobri roditelji. Dovoljno je da budemo roditelji, da smo tu za njih.
Da smo tu za SEBE.
Da znamo kad treba da stanemo, da odmorimo, da udahnemo duboko. Da se izvan svih mreža i saveta – gle, čudne li reči – povežemo sa sobom i svojim detetom. U toj niti su svi odgovori i tutorijali koji su nam potrebni.
