Пре неки дан мало несмотрено напишем објаву о рођењу моје прве ћерке, зато што сам се мислима потпуно пребацила у породилиште и потпуно јасно оживела њено рођење. Тек, иако је то било пре дванаест година, има тако драгих пријатеља са којима се нисам видела једно шест месеци, па су помислили да сам заборавила да им кажем да сам трудна и крену честитке, углавном телефонским разговорима. Хит позив и мени најдражи је од моје другарице из обаданишта, која осим безмало па честитке, каже да је баш размишљала колико је то дивно, јер ће нам деца, моје тек рођено и њено у стомаку бити вршњаци. Ја сам задовољна двема ћеркама које имам, а пријатељица и муж чекају четврто дете.
Та моја пријатељица крене са неким инсинуацијама, Ето, није случајно што сам помислила, а ја видиш већ јесам трудна, можда ћеш и ти затруднети. Понесе ме на неки мили секунд, то је моја мерна јединица, идеја о том детету и наравно дозовем се и захвалим на таквим мислима, ја бих да остане овако. Не знам како је са другим мамама, ова понекада машта, али је дивно што је реална и зна своје могућности. Наравно да бисмо сви умели да се носимо са новом ситуацијом, свако би већ нашао свој начин, међутим Универзум и ја имамо договор и ја га се придржавам.
А да је лично мени то дивно за видети, јесте. Оно мало породица што познајем са троје или четворо деце, јер наши пријатељи углавном имају двоје, јесу складне и лепе приче и то ме бескрајно радује. Баш једна тако чаробна породица са четворо деце живи ту до нас и ја сам одушевљена начином на који они гаје своју децу. Ништа кукњава, жаљење, само констатују да су мало уморни, али да је све друго лепо. Синоћ су отишли на море, њих шесторо, у неком већем ауту, јелте. Тата и бебац, прописно окренут и намештен напред, мама и двоје у средини, најстарије дете позади. Насмејани, као мала екскурзија. Које је тек уживање било гледати их, јер је ауто био паркиран испред наше терасе, како се пакују, додају једно другоме, распоредили улоге и насмејани нон стоп. Издвојила бих оно на шта увек падам, од радости сигурно је, а то су њих двоје. Познајем их лично и баш им се дивим како умеју да уживају једно у другоме и да се договарају и смеју. Хит слика када тата излази напоље са троје деце и свом потребном опремом за парк, бицикли, тротинети, мини колица, а бебац остаје са мамом. Имају неки свој начин и то одлично функционише. Гледајући њих и поменуту пријатељицу са почетка текста, која каже како ће се напокон мало одморити од посла и моћи ће више да чита, стиче се утисак како то може свако. Како је то лако, неописиво лако. Баш као што је Џек Никлсон дао дефиницију доброг глумца – Знате ко је добар глумац? Онај који оставља утисак да то што је одглумио може свако да одглуми.
А није баш тако. У ствари, уопште није тако. Мислим, господин глумац је апсолутно у праву у својој тврдњи да то тако изгледа, а све остало је другачије. Баш као што ретко могу да буду тако маестрални у позиву глумца, тако је мањи број, него што се чини, оних који просто имају дар за родитељство, тако ћу га назвати. Срећем љуте родитеље, баш често, љуте стално на ту своју децу, много тога им смета, ретко их видим насмејане и у игри са том децом и онда хоп затрудне и дође још једно дете. Они су и даље љути, жале се, често одговорност пребацују на друге, понашају се да је довољно нахранити и успавати дете, све се остало подразумева. Неретко, такви роде и треће дете, е, тада се запитам па што се толико ширите ако су вам ваша рођена деца толики проблем?
Има дивних самохраних родитеља, који уживају у свом детету или деци и веома су задовољни. Има парова који су врло свесно одлучили да ће имати једно или двоје деце и који су квалитетно посвећени својим породицама. Може свако да буде биолошки родитељ, мада и ту све чешће има ситуација где су обоје дивни људи, али трудноћа изостаје, но то ћу овом прилком прескочити, уз најдубље поштовање према таквим паровима. Али, да ли може свако да буде родитељ свом детету, осим ако нису неки нељудски услови по среди? Мени се чини да може, ако хоће да се потруди, да стално упознаје своје дете, одлучно га усмерава и прати. Покаже ли се неким случајем да то родитељу теже иде, увек може да затражи помоћ, било пријатеља или стручну, што је овде и даље већини непојмљиво, зашто се онда ти парови одлучују на још једно и још једно дете? Као да ће рађање остале деце избрисати постојање проблема или ће се проблем већ сам решити.
Мени се показало као истинито да неки парови или самохрани родитељи имају више дара од других у улози родитеља и то је сасвим у реду. Толико се и ми сви разликујемо, да је сасвим природно да се сви другачије снађемо у датој нам улози, дубоко желим да верујем, жељеној пре свега. Суштина је да будемо искрени према себи самима и будемо задовољни оним што имамо. То важи и за мене, наравно. Дивну сам мисао својевремено чула, Постоје разне школе, за докторе, мајсторе, фризере, сликаре, инжињере, а не постоји она која нас учи да будемо добри родитељи. Постоје едукације, литературе, семинари, предавања и слично, но то је све надоградања. Наш инстикт да учимо дете од рођења шта је добро и прихватљиво, готово је непогрешив, ако не варамо у нашим улогама и не пребацујемо одговрност на друге.
Живела сва деца овог света, уз жељу и могућност да им се пружи шанса да израсту у здраве и одговорне људе.
Извор: roditeljstvoiodrastanje.com