Немој много да читаш, нећеш се никад удати!

новембар 7, 2018

Када би деца видела да одрасли читају, можда би то био најбољи подстрек. Деца су слика и прилика својих родитеља. А испред сваког промашеног родитеља стоји по неки екран.

knjig
Давно је било када сам ја ишла у основну школу. И давно када сам одушевљено кренула на библиотекарску секцију. Љубав према књигама није могла да ме одведе ни на једну другу страну. Пошто није било пуно заљубљеника у то занимање, врло често сам била једина на великом одмору која је нашој старој, сада већ упокојеној библиотекарки Миланки, помагала око издавања књига и уједно учила занат. Данас када имам породицу, мужа и двоје деце, жао ми је што она то не може да зна, јер се силно секирала видећи колико и како брзо читам, и увек ме опомињала: „Немој толико да читаш! Никад се нећеш удати!“

Ево, удала сам се! Али не као у оној анегдоти: “Упознала сам човека свог живота на 457 страни романа који читам“. Стварно сам се удала. И још увек читам. Баш бих волела да јој то кажем и да са њом седнем и попијем кафу док причамо о књигама и рецитујемо Васка Попу и Лорку, омиљене нам песнике обема. И знам да би се она радовала, силно. Нисам схватала тада, зашто ми побогу, не дозвољава, да на самом почетку петог разреда узмем на читање Џејн Ејр? Озбиљно се намрштила и рекла ми: “Не! Прерано је! Узми неку дечију књигу.“ Сећам се да смо дуго рондале по полицама са дечијом литературом, да би на крају схватиле да у нашој библиотеци више нема дечије књиге коју нисам прогутала. “Па, добро,“ помирљиво је рекла уздахнувши, „узми ту Џејн Ејр, кад већ немамо ништа више за тебе.“ И ја сам сва важна и срећна иако је мраз већ ледио прсте, отпешачила четири тролејбуске станице са Шарот Бронте у наручју, ни не помишљајући да је ставим у ранац а руке грејем у џепу.

Данас, када купите телефон се екраном „на додир“ у зимском периоду, добијате специјалне рукавице на поклон, које греју руке, али омогућавају да несметано баратате „паметним“ телефоном, јер су врхови рукавица тако осмишљени. Када видим такве рукавице, још са логом фирме која је продала телефон буде ми криво. Књиге много дуже постоје на овој планети, па ништа паметније није смишљено да их читамо и листамо, а да имамо рукавице на рукама које нас греју – до исецања врхова прстију са рукавица. А исечене рукавице не греју сасвим.

И уопште, шта се то десило са светом у коме је горка истина она Фејсбук назови „мудрост“ која каже: “У аутобусу данас, сви као нормалан свет куцкамо по телефонима, а један се нашао “паметан“ па чита књигу!“

Ако је некада, моја образована али поучена сопственим горким искуством, библиотекарка отворено говорила да овај свет мушкараца не воли превише паметне и начитане жене, зар није данас сасвим обрнута ситуација? Женама је све дозвољено. Оне су председнице, лекарке, адвокати, посланице све што пожеле, али и даље некако књига не иде уз све те менаџеке. Боље им стоје лаптопови (добри су за сколиозу), ајфони и паметни телефони. Уз књигу делују некако неозбиљно, сањарски. А телефон који јој стално зврнда, одаје утисак да многи људи не могу без њеног савета. Ко је још видео неку знамениту особу у јавности са књигом?! Књига је као аксесоар тотално аут – да се изразим на језику оних који куцкају до бесвести по својим драгим екранчићима.

Једино, ето ако је за утеху (а мени није ни најмање), ту је чињеница да све чешће уместо некадашњих непристојних кућних видеа наше јавне личности објављују књиге. Ако се биографија једног политичара, старлете и мноштва оскудно одевениих водитељки, може назвати књигом. А изгледа да може. Е, те лепотице се онда данима сликују са својом књигом у загрљају, па онда и све њихове гошће које су у неглижеима дошле на промоцију „књижевног дела“. Тада таблоиди, али и они што то нису, освану са гомилом жена које грле књигу своје колегинице или пријатељице, само на час заборављајући на телефоне. И тај призор ми никад не прија. Зар је књига спала на то да је пишу бивши министри и старлете?

Учили су нас да је књига човеку најбољи друг. Али изгледа да није и жени. Иако по дефиницији социологије, човек означава и мушкарца и жену. Јер ако жена држи књигу, не може и варјачу, шерпу и крпу .А ако држи телефон и лаптоп, е онда она зарађује довољно да плати неку другу без лаптопа која ће зарадити за живот држећи шерпу за обе.

Лака литература, “боза и лимунада“ од књижевности, једино је што ћете још срести у аутобусу или трамвају да неко случајно чита. Тренд се мора испратити, а у том тренду књига је – давно прошло време. Све чешће се кроз јавност провлачи питање, како деци приближити читање? А можда је кључна ствар како одраслима приближити књигу? Када нам данима не би радили интернет и кабловска, можда би више људи посегнуло за књигом. Исто као када је за време бомбардовања и рестрикција струје направљено највише беба. У тако очајној ситуацији! Кад би укинули теленовеле и шталске ријалитије, можда би људима недостајао још неки заплет, сем оног добро познатог заплета сопственог живота, па би почели да читају. А људи воле заплете који нису њихови, за који не сносе одговорност.

Када би деца видела да одрасли читају, можда би то био најбољи подстрек. Деца су слика и прилика својих родитеља. А испред сваког промашеног родитеља стоји по неки екран.

Како то да је књига увек обележена као друштво усамљених, штребера и уседелица? Зар се у данашње време све модернизовало, све преокренуло и све је дозвољено, само је књига још некако бреме, белег одбачених?

И у чему је проблем деце овог века? Шта је то што је њих одвратило од књиге? Брига за удају сигурно није, данас се бракови све мању склапају. А и модерно је развести се.

Можда чињеница да књизи треба цео човек, читава мисао и доста времена. Не само плитко чепркање по насловима интернета, део мозга и један прст за листање. Не, књига је захтевна стара госпођа којој се нигде не жури. Која захтева сву пажњу. Али од ње се никад не растанете без наследства. Некад је то ново искуство, некад обиље дивних речи, некад невероватан заплет и узбуђење.

Јесте да нам није као на телевизији понуђена слика, морамо да укључимо машту. И нема режисера, само писац и читалац. И очи морају да нам раде, и руке да је држе. Јесте, лакше је узети даљински у руке и искључити све сем чула вида и слуха. Примити сервиране слике и звуке док нам машта лежи на самрти. Али, да ли је лепше? Зар није човек једино живо биће са маштом и осећањима, једино коме је дат такав дар, а које ће као и многе друге ствари које је протраћио, и ове дарове запустити и заборавити.

Таква будућност је неминовна. Чак се и обавезне лектире скраћују, укидају и препричавају на сајтовима. Али ви се не дајте. Читајте, драги моји!

Читајте! Пропутујте свет и упознајте милионе ликова чак и ако нам укину шенген и уведу санкције. (Пу, пу далеко било!)

Пише Јасмина Јовановић

Извор: Детињарије

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


2 коментара на "Немој много да читаш, нећеш се никад удати!

  1. Caca каже:

    Majka me je odvela i uclanila u decju biblioteku kada je videla da pocinjem da citam, imala sam nekih 6 godina, jos nisam krenula u skolu. To mi je jedna od najlepsih uspomena iz detinjstva-odlazak u biblioteku-odabir, prvo slikovnica, potom knjiga, pa kako sam jednom prilikom izgubila jednu ‘Maju’ dok sam se segacila sa drugaricom Gocom na putu do kuce, mir i tisina koji su tamo vladali…To su uspomene dragi danasnji roditelji! Ne secam se kakve sam patike imala, niti da li je Goca imala lepsu jaknu, secam se da mi je mama rekla da treba da se vratim u biblioteku i da kazem da sam izgubila slikovnicu te da cu veravatno morati da kupim novu. Na putu do biblioteke sam i pronasla istu na ulici:)
    Danas sam ljubomoran i ponosan vlasnik jedne male biblioteke. Zapravo, od materijalnih stvari posedujem knjige, slike i jedan crveni bicikl-meni je dovoljno, sta vise imam i za poklanjanje i pozajmljivanje drugima:)

  2. petar каже:

    Predivan tekst! Treba ga svki roditelj procitati i primeniti..

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама