Zar će svet stati jer je moja četvorogodišnja ćerka legla, stisnula se pored mene i tako zajedno spavamo kao jedna?
Iz nekog čudnog razloga ljudi strašno vole da se mešaju u tuđe roditeljske odluke. Ima njih nekoliko koji grizu javnost, a jedna od njih svakako je spavanje s decom. Znam mnogo ljudi, da se razumemo, koji spavaju u istom krevetu sa svojom decom, ali se stide da to priznaju jer su eto deca već skoro pa spremna za školu.
„Ja sam jedna od onih koji se to ne stide da priznaju, ali kad god priznam – nekoj tamo mami, poznanici, ma čak i članovima porodice, oni šire oči u čudu kao da sam upravo prekršila jednu od 10 velikih zapovesti.“, tako je započela priču blogerka Loren L. Hernandez
Zar zaista činim nešto loše? Zar će svet stati jer je moja četverogodišnja ćerka legla, stisnula se pored mene i tako zajedno spavamo kao jedna? Zar će postati monstrum ako to činim? I na kraju, hoće li ta naša odluka ikako uticati na vaš život?
Ima ona svoj krevet, da se razumemo. Ali ona je dete koje se i dalje budi noću, često se boji mraka, često ne voli da bude sama, a često sam i ja ta koja je pre spavanja pozove kod sebe. Uživam u njenom društvu i njenoj blizini.
Muči nas i ta teška okolnost što se suprug i ja razvodimo, preselile smo se u novu kuću, ona ima novu sobu, i ponekad mi strašno nedostaje kada je kod tate da jednostavno ne mogu da podnesem da, kada smo opet zajedno, spavamo razdvojene.
Jer fali mi. Jako mi fali. Fali mi ona beba koja je tako brzo odrasla, fale mi zagrljaji i fali mi ta potreba da me treba. Zato to zajedničko spavanje nije samo uteha koja treba deci. To je uteha koja treba i nama roditeljima. Barem sam ja takva.
A spavanje bi svima nama trebalo biti najopušteniji deo dana, zar ne? Ja se najbolje opuštam u mirnom, nezahtevnom zagrljaju mog deteta i mislim da po tome stvarno nisam jedina. Pa pokažite mi dete i pokažite mi mamu koja ne uživa u tome? Uostalom, gledajmo to ovako: nekada su ljudi spavali zajedno, cele porodice, jer možda nisu imali dovoljno kreveta, jer im je bilo hladno pa su se tako grejali, i svi su oni izrasli u normalne ljude bez ikakvih nastranosti i bez ikakvih problema. I sva su ta deca uprkos zajedničkom spavanju s roditeljima jednom odrasla i počela da uživaju u samostalnom spavanju.
Znam da puno roditelja deli moje mišljenje. Znam to jer su mi mnoge mame to priznale, onda kada sam ja otvoreno započela s tom temom. Ali bez obzira na to kakvi su ljudi roditelji, jesu li kao ja ili nisu, to pitanje zajedničkog spavanja s decom stvarno ne bi trebalo da bude tema ni za raspravu, a kamoli za prevrtanje očima i pridike. Jer baš to dobijam od većine ljudi koji se sa mnom ne slažu.
Mene lično uopšte nije briga ko i kako spava. Ja to ne zapitkujem druge. I iskreno, nije me ni briga šta drugi misle o tome, ali priznajem – često me napadaju i to takvim pitanjima da meni dođe da onako od srca okrenem očima. „Nećeš je nikada izbaciti iz svog kreveta? Misliš li tako da spavaš s njom dok ne krene u školu? Ha-ha, tvoja ćerka će iz tvog kreveta odmah uskočiti u krevet svog budućeg muža!“ – o da – svakakvih komentara čujem.
Jasno mi je da se oko prvih pitanja lome koplja i kada su male bebe u pitanju, ali tu je jedna druga stvar na meti – mnogi se boje da će bebicu ugušiti u snu, da neće moći u snu proceniti koliko su daleko od bebe i da li je beba sigurna. Drugi kažu da nema te majke koja će tako čvrsto spavati pored bebe da će je ugušiti svojim telom. Treći kažu da je sve to zanemarivo i da bebe jednostavno moraju da spavaju u neposrednoj blizini svojih majki da čuju njeno disanje, njeno srce, da osete njenu toplinu, miris i blizinu. Ali ljudi, pa sve to treba i malo većoj deci. Možda fizički ne toliko, ali to su deca. Deca vole da se maze. Deca vole našu blizinu. Deca su bića sa svojim jednostavnim potrebama. A mi mame, ni mi nismo imune na takvu potrebu. I mi trebamo njihovu blizinu.
Jednom će ta deca odrasti i mi ćemo nastaviti maziti ih u skladu s njihovim uzrastom, njihovim potrebama. Ali sada, dok su još deca, mala deca, ne želim da propustim priliku jer dok me moje dete treba, moja je dužnost da joj tu potrebu ispunim.
Ima roditelja koji su super zaštitnički nastrojeni. Ima i onih koji guraju i guraju ne bi li njihovo dete što pre odraslo i uozbiljilo se. Ja sam nešto između. Po potrebi ovakva, po potrebi onakva.
Moja je uloga da svom detetu pružim najbolje, želim da bude i te kako samostalna, a verovali ili ne, zajedničkim spavanjem to i činim. Kada je pozovem u svoj krevet, ili kada ona to sama traži, dajem joj svoju punu potporu i sigurnost kako bi se ona mogla osećala dovoljno samouvereno i kasnije dovoljno samostalno. A ona je u stvari već takva – i snažna i samouverena i puna poverenja u mene.
Znam da to nije samo zato što ona spava sa mnom. Ah, pa nisam ni jedina niti zbog toga zaslužujem zlatnu medalju, ali sam majka koja misli da čini samo najbolje za svoje dete.
I svi smo mi takvi. Svi smo mi takvi kakvi jesmo u četiri zida naše porodice. I niko ne treba da preispituje nijedan stav roditelja jer dok god ljudi čine nešto što neće nauditi ni svom, a kamoli tuđem detetu, to uopšte ne treba ni komentarisati ni preispitivati.
Zato mi nemojte prevrtati očima na ono što ja radim sa svojim detetom. Neću je ni ugušiti, ni pretvoriti u dete koje neće znati da pređe ulicu bez svoje mame, neću loše uticati na njenu emocionalnu zrelosti, samo ću još malo iskoristiti tu mogućnost, dok još imamo dovoljno mesta u krevetu, da zajedno utonemo u san. Meni nema dražeg sna od takvog sna.