Немојте ми рећи да су деца “данас немогућа” и да сте “све пробали”

Молим вас, немојте тући децу!


Сцена коју сам својим очима гледала ме оставила без текста.

Причам на телефон, испред мене за столом у кафани двије жене и беба од можда 9-10 месеци.

Њих две причају, беба узима телефон са стола и баца.

Мајка побесни, ошамари га (?!) и одлазе из кафане. Док одлазе она му гледа образ на коме се, свега ми, виде њени прсти.

Немам право да се петљам. Иако ми је први инстинкт био да заштитим то дете. Све што сам могла је да госпођи кажем нешто – али шта би од тога испало, сем расправе која не би водила никуд.

Немам право да мислим да је неко бољи или лошији родитељ. Имам и ја свијетлије и тамније тренутке. Свако има.

Није ми сваки дан једноставно одговорити на 47893 пута изговорено “Мама”, нити ми је једноставно да поновим сваки дан 13 пута исту ствар (таман кад одустанем, усвоји је).

И била сам сигурно, у ове 3.5 године, бар 20 пута на рубу да дигнем руку на њену малу гузицу.

Знате како сам се сваки од тих 20 пута осећала? НЕМОЋНО.

Није она била толико крива (ако они тако малени и могу бити криви), нити је ситуација била толико страшна. Мене су изморили дани, људи, проблеми, умор. Она је била само шлаг на торту.

Али немојте, молим вас, тући децу.

О бебама да не причам.

Не зна беба да тај телефон кошта ни да није за бацање.

Не зна дете што га тучете.

Само га боли.

Није се родио ко је тучом било шта решио нити је батина из раја изашла.

Нећете се ви чаробно боље осјећати након што га ударите, а ни дете неће постати онакво какво ви желите.

Кад га тучете – ви сте немоћни, а дете? Можда је у првом тренутку престрашено, али временом, ако вам та неспортска активност пређе у навику – страх ће прерасти у инат.

Нас тата није тукао. Добила сам батине укупно два пута кад ми је живот био угрожен. Једном сам умало пала с балкона у гомилу стакла, иако ме је преходно опоменуо 24 пута да се не пењем. Још памтим тај осјећај и татину изгубљеност кад је схватио да ме ударио. Имам 32 године и још памтим и како сам се ја осјећала.

Немојте, молим вас, тући децу. Посебно не бебе.

Изађите на балкон, сакријте се у wц, ударите врата, умијте се. Не знам шта урадите, али немојте их насиљем учити животу.

Могу ли вам они вратити? НЕ.

Могу ли разумјети? НЕ.

И не, немојте ми рећи да су деца “данас немогућа” и да сте “све пробали”.

Нису деца немогућа, него ми немамо стрпљења.

Расута нам је пажња.

Радимо као коњи, а зарађујемо као пилићи.

Време за себе је постало легенда која се препричава.

Деца траже пажњу, а ми је имамо на граме.

Деца тестирају границе, а ми немамо више границе нервозе и надрндитиса.

Деца уче гледајући од нас.

Да ли стварно желимо да их научимо да се ударањем рјешавају проблеми?

Немојте, молим вас, тући дјецу.

То није одгој, то је ваша немоћ, а њихова траума.

Бранкица Раковић

Извор: Лоламагазин