Колико пута сте се нашли у ситуацији да погазите своја ранија уверења и васпитна начела? Да, “немој никад први да удариш, вратиш, паметнији попушта”, претворите у “удри га, нећеш ваљда да пустиш да те бије, немој да си млакоња и то је за твоје добро, да се боље снађеш у суровом свету”. У ком моменту сте престали да верујете да су саосећајност, предусретљивост и толеранција у ствари слабости и нецењене особине личности? За оне знатижељне или неупућене, моралност је:
Моралност је скуп неписаних правила понашања људи у међусобним односима, при чему се даје и вредносна оцена ових правила у смислу шта је добро, исправно или праведно, а шта стоји насупрот добру и правди.
Морална дилема око поступка Робин Худа није, веровали или не, највиши домет етичких разматрања. Моралне дилеме су пред нама свакодневно, на десетине пута, а ми их избегавамо релативизмом, конформизмом и чистом непатвореном глупошћу. Морална свест је најлепши и вероватно најважнији део слагалице који нас чини добрим, емпатичним и хуманим људима, и зато извините на питању, а где смо ми нашу изгубили?
Ако се још ипак надате да овај свет има неке шансе, да нашој деци морамо да оставимо много боље услове од оних у којима смо ми живели, морате да престанете да НЕМОРАЛОМ ВАСПИТАВАТЕ.
Престаните да им радите домаће задатке, урлате на учитеље и наставнике због неоправданих изостанака вашег детета, покривате за сваки преступ не дајући им шансе да се науче одговорности. Немојте им говорити да су нај, па све по реду. Нису, нити је потребно то да буду. Довољно је да их волите а не промовишете. Верујте у њихове природне снаге. Деца нису мали људи, они су квалитативно другачији од нас одраслих (не иду код педијатра само због другачијег назива већ и специјалности). Они се формирају под утицајем разних чинилаца, генетике, васпитања, социјализације. Њихова психа је, колико и танана толико и резилијентна, отпорна. Њима су потребни добри примери, наша подршка, доследност а не поткупљивање и попуштање. Ми им нисмо другари већ родитељи, лица одговорна за њихову добробит и најважнији ослонац и стуб ка њиховом развоју у самосталне и функционалне људе.
Све чешће слушамо како су нам деца неодговорна и непослушна, како је све већи пораст малолетничке деликвенције. Заиста је чудно што се згражавамо и кривимо само медије и друштво. Како то да никад нисмо ми у питању, нити наша деца. Све су то тамо неки “случајеви”, јел?
Не сме нам бити оправдање за “неморално” васпитање ни стрес, беспарица, ријалити ТВ, ни политичка гарнитура. Није нека мудрост схватити да ако не почистимо прво испред свог прага не можемо очекивати да ће комшија то учинити уместо нас. Ако свако од тридесеторо деце у вртићу, добије инструкцију од својих родитеља да не буде сека-перса и дозволи другом детету да му узме забалављеног меду и млатне га, јер најјачи увек опстају, онда можете добити само анархију, грубост и мржњу као додатак већ утабаном путу ка нарцисоидности.
Морално васпитање детета је комплексни процес усвајања моралних начела шире друштвене заједнице. Дете учи да буде морално, оно се не рађа са сазнањима шта је добро, шта лоше или хумано, мада смо често сведоци њихове урођене чистоте и неискварености. Оно развија моралну свест интелектуалним, емоционалним и вољним покретачким снагама. Тај процес је доживотан и представља круну сваке зреле личности.
Када дете виче, удара, скида се голишаво итд, ми покушавамо да коригујемо оваква антисоцијална понашања различитим методама: претњама “добићеш по гузи, кажњен си, нема цртаног филма данас, не волим кад се тако понашаш ” и сл. Мала деца ће учинити исправну ствар да би избегла такве санкције, да би задовољила родитеље. Дете верује да је морално оно што одрасли захтевају. “Зашто је лоше красти? Учитељица је тако рекла.” Да би се досегла аутономна моралност неопходно је дете учити моралним појмовима, уверењима, ставовима, дозвољавајући му да изрази емоционалност у погледу разних питања. Емотивни односи се код деце формирају јако рано и то кроз емпатију, другарство, поштовање других, осећаја одговорности итд.
Деци не треба дресура и преваспитавање, тренирање послушности. Штавише, пожељно је и неопходно да преиспитују друштвене норме и вредности. Али све то ће пасти у воду ако виде вас како радите једно а причате друго, ако вас ухвате у лажи, превари…
Драги родитељи саборци, неопходно је освестити да “удри и што моје дете да буде последње, јадно…” не доводи ни у овој ни у паралелној реалности до жељеног исхода. Шизофрене поруке типа “није исправно да преписујеш и вараш на контролном али је у реду да слажемо наставницу да си био болестан а не лењ и неприпремљен за писмени” доводе до стварања збуњене и моралом заобиђене особе!
Зато, када ваша деца преиспитују и показују забринутост због свакодневних етичких и политичких питања, као што су: неправде, насиља, загађења, животињских права и тако даље, посветите им се, не узимајте олако и са подсмехом њихова гледишта, уверења и емоције. Разговарајте са њима, постављајте им питања и моралне дилеме. Изненадиће вас њихова, можда, и кристалнија перцепција живота и односа. Једино ми својим примером а не пуким теоретисањем можемо довести до усвајања моралних принципа код деце. Ако сте у међувремену освестили да понекад више личите на саучеснике неморала и адвокате “лошизма”, зауставите се. Не васпитавајте неморалом!
Aутор: Катарина Думић
Извор: icbmother.com