Педагог: Професионални развој никад није био бржи. Јер није за бодове, извештаје, плату…

23 марта, 2020

Највише ме је уплашила тишина школе. Дочекала ме је неспремну, непроветрена, глува учионица и угашени рачунари. Ошамарило ме празно школско двориште


Није ово први пут. Колере, куге, ратови, короне, сви ти немири који се појаве изненадно, који се крећу гласно, дођу да нас подсете ко смо, са ким живимо и колико заправо немамо проблеме. Па нам испретурају пирамиду приоритета, поразбијају сва стаклена звона и опомену како и те како можемо да се боримо против свега, а нажалост, и против свих.

Признајем, ја сам дежурни хејтер. И новопечени оптимиста. Јер то некако иде једно уз друго, ако сте окружени песимистама. Када кажем новопечени, мислим, да ме је скоро нека зрелост или незрелост, научила да прихватим ствари какве јесу. Можда јер знам пуно непушача који се боре са канцером плућа. Можда јер знам да колико год било тешко на крају све дође на своје. И да се најбоље прилагођавамо када нас баце у ватру. Чињеница је да колико год се крили, оно што нас тражи, увек нас нађе. Зато сам некако одлучила да ништа у животу не чекам, него да будем спремна да га дочекам. Испратим или одем са њим.

Тако сам прихватила и вест о новом, актуелном вирусу. Најпре олако, као и сваки претходни, треба се чувати, прати руке чешће, више витамина и бла бла. Затим захваљујући наглом искакању короне “из фрижидера” почела сам вирус да доживљавам као врсту пропаганде. Надаље, панично претеривање натерало ме је да помало, у ствари мало више (сразмерно туторијалима о правилном прању руку) банализујем целу ствар. Онда је почео да расте број оболелих, са најгорим могућим вестима, из свих крајева света.

И на крају је проглашено ванредно стање. Тада сам се први пут помало уплашила, признајем. Помахниталих људи у трговинама. Отимања. Пуних улица на пролећном сунцу, јер ко зна када ће нам забранити и сунце. Празног Булевара, нешто пре 8 увече…. Уплашила сам се што иако се трудимо, више не можемо да пронађемо друге, заједничке теме. Болест је постала оно што нас веже… али и оно што нас раздваја.

Онда сам прихватила корону као нешто непознато што нам се увукло у живот, пореметило уљуљкане свакодневнице, скинуло све маске и извлачи најгоре из нас…. или најбоље.

Уплашила ме је нервоза у ваздуху, која остаје у траговима иза сваког поред кога прођем, и што људи нису свесни да ни једна маска и рукавице не могу да нас заштите, од себе, и од страха који носимо. А та зараза преноси се брже од вируса.

И поред свега, више од било ког реда испред апотеке, отимања око кг брашна, полицијског часа и хистерије… највише ме је уплашила тишина школе. Дочекала ме је неспремну, непроветрена, глува учионица и угашени рачунари. Ошамарило ме празно школско двориште. Ни онај језиви упозоравајући звук аутомата који одзвања улицама не звучи тако сабласно, као звоно које се оглашава сваких 45 минута.

И тада поред свих негативних ствари које ово стање носи, видела сам пуно позитивних. Видела сам појединце како се боре да се последице што мање осете, да сви што мање изгубе. Видела сам људе ,који су генерацијама исмевани, све мање цењени, а који се боре како знају и умеју… И знаш шта короно? Чини ми се, никад нису били уједињенији . И професионални развој им никад није био бржи. Јер није за бодове,извештаје, плату. Него за децу. Честитам колегама и први пут се поносим што сам просветни радник.

И зато, на тренутак сам се уплашила, али се нисам заразила ни паралисала. Јер се чувам. Не рукавицама, ни маском. Само психом.

Стога, драги моји, останите код куће, сами, са породицом, са партнером, цимером… останите онако како вам је најлакше и најлепше. Али сигурни и психички стабилни.

Аутор: Наташа Грбовић, педагог

Извор: Faktor

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама