Neposlušna i tvrdoglava deca će verovatno imati više teškoća u prilagođavanju na školske zahteve. To se može ogledati u neispunjavanju obaveza ili čestim sukobima sa vršnjacima i nastavnicima. Ponekad se ogleda i u izbegavanju odlaska u školu kroz različite žalbe na zdravstvene teškoće i bolove ili umor i iscrpljenost.
Učitelji i nastavnici su veoma uticajne figure u odrastanju svakog deteta. Svako od nas se može setiti bar nekoliko sopstvenih nastavnika koji su bili od pomoći u školskim ili ličnim dilemama i problemima. Isto tako, možemo se setiti i nekih manje prijatnih situacija i dešavanja poput vikanja, osećanja posramljenosti i poniženosti, straha i slično. Mnoge naše profesionalne i životne odluke donete su pod uticajem školskih iskustava.
Jedna stvar je jasna, roditelji nisu neko ko može neposredno kontrolisati i nadzirati rad nastavnika i škole u celini. Samim tim i uticaj roditelja je relativno ograničen.
Međutim, to ne znači da se ne mogu postaviti kao saradnici nastavnicima. Koliko god ponekad bili nezadovoljni radom škole, dugoročno je u najboljem interesu deteta ako roditelji uspostave dobru saradnju sa nastavnim osobljem.
Kada govorimo o neposlušnom detetu koje ima pojačane teškoće da se prilagodi, da toleriše svoju frustraciju i emocije uopšte, uticaj nastavnika je još značajniji. Ne treba zaboraviti da veliki broj neposlušne dece ne želi nesporazume i sukobe sa nastavnicima i vršnjacima već im nedostaju sposobnosti i veštine da ih izbegnu.
Neka ponašanja nastavnika, na žalost, povećavaju verovatnoću neželjene reakcije deteta. Najčešće su to izražena sklonost za kontrolisanjem, insistiranje na apsolutnoj poslušnosti, rigidno ponašanje, emocionalno reagovanje. Ova ponašanja veoma često izazivaju da se deca osećaju poniženo, frustrirano, inferiorno i da se upuste u ponašanja koja će to kompenzovati.
Zato treba uvek imati na umu koliko su deca ranjiva i podložna onome što im se kaže u učionici. Poruke (otvorene ili indirektne) da su lenja, nemotivisana, bezobrazna donose samo štete kako kroz izazivanje neželjenog ponašanja, tako i dugoročno kroz ugrožavanje samopoštovanja i slike o sebi. Mnogo je korisnije pokazati razumevanje za greške, izbegavati vrednosne sudove o detetu uz insistiranje na poštovanju dogovorenih pravila i podršku da se ona poštuju.
Postoje mnoga ponašanja nastavnika koja možda donose kratkoročne rezultate ali dugoročno gledano održavaju postojanje problematičnog ponašanja dece.
Neka od najčešćih su često izazivanje stida kod deteta, negativno vrednovanje dece umesto pojedinačnih ponašanja, ignorisanje pozitivnih oblika ponašanja i potpuno odsustvo pohvala.
Postoji još jedna stvar koja može dodatno otežati prilagođavanje neposlušnog deteta školskim zahtevima. Saradnja roditelja i nastavnika retko je na potrebnom nivou. Roditelji često postupaju na jedan od dva načina. Ili su suviše postiđeni zbog kritika na račun svog deteta pa izbegavaju odlaske u školu, ili osećaju potrebu da se suprotstave i zauzimaju agresivan i kritički stav prema radu nastavnika. U oba slučaja najveći gubitnik je dete.
Svaki roditelj ima pravo da očekuje od vaspitno-obrazovne ustanove da pruži detetu što je moguće više. Sa druge strane, optuživanja, emocionalno reagovanje i sukobi sa osobljem neće koristiti nikome. Umesto toga roditelji bi trebalo da se trude da imaju što više informacija o dešavanjima u školi, o školskim principima i pravilima, da pokažu želju za saradnjom i upoznaju nastavnike sa kojima će najčešće sarađivati.
Tokom saradnje treba jasno iskazati svoja očekivanja i zahteve, možda i predložiti neke konkretne postupke koji su se pokazali dobro u proteklom periodu.
Ukoliko roditelj primeti promene (negativne i neželjene) treba što pre da kontaktira nastavnika radi razmene informacija i planiranja eventualnih aktivnosti i mera.
Na kraju, pokazati nastavniku da cenite napor koji ulaže, takođe će doprineti boljoj saradnji i doneti dugoročnu dobit vašem detetu.
Tekst napisao Slobodan Pavlović, psiholog
Izvor: odknjigedoduse.com