Неуропсихијатар и судски вештак, доктор Зоран Ђурић каже за РТС да је прва ствар коју треба урадити након масовног убиства у школи “Владислав Рибникар” – покушати децу изместити са места страшног догађаја.
Поручује да деци треба времена, као и да им не треба подсећање и сипање соли на рану. Кључно је спречавање ретрауматизације, а реконструкција школе архитектонски, не само козметички могла би да буде нови почетак, наглашава Ђурић.
Данима слушамо апеле родитеља ученика одељења VII/2 школе “Владислав Рибикар” који се противе повратку деце на наставу у школу – на место трауме. Уз ту иницијативу, коју је подржало и више од 200 родитеља, стало је и Виктимолошко друштво Србије. Траже да се школска година оконча закључно са 3. мајем и апелују на надлежне да за ученике, наставно и друго особље обезбеде алтернативни простор.
У прилогу једном од саопштења родитеља деце из “Рибникара” од пре неколико дана наведено је и мишљење неуропсихијатра и судског вештака доктора Зорана Ђурића.
Доктор Зоран Ђурић каже за РТС да је прва ствар коју треба урадити – покушати да се деца изместе са места страшног догађаја. “И то зато што принудно подсећање када се нађете на месту злочина може да својим деловањем изазове психичке поремећаје код те деце”, додаје Ђурић.
“Њима треба време да се у њиховим душама и главама то све сложи и смири. Не треба им подсећање, не треба им сипање соли на рану – што би било када би се појављивала на месту злочина”, наводи Ђурић.
Истиче да је предлог Виктимолошког друштва врло разуман.
“У идеалном случају би било најбоље да деца из ‘Рибникара’ не улазе у ту зграду бар до краја ове школске године. Када бисмо хтели да то решимо на неки најбољи начин, најбоље би било да та зграда више не буде школа. Можда то није реално у нашим условима, али свакако да тај део школе у коме је дошло до злочина на неки начин треба да буде обележен као место страдања и као место на коме се могу поменути погинула деца”, сматра Ђурић.
Истиче да се нада да ће се наћи решење које одговара нашим условима. “У принципу, треба се клонити места злочина да се не би обнављале ране”, додаје.
“Деци треба повратак рутини, али то није исто што и ићи у зграду школе”
Већина психијатара са којима су се консултовали родитељи каже да је повратак редовним обавезама и рутини пут ка излечењу. Доктор Ђурић каже да је тачно да је повратак рутини пут ка побољшању и обнављању снага сваке личности, али да то није исто што и ићи у зграду школе.
“Деца треба да наставе да се виђају, она која су способна да иду у школу, која нису потресена она би могла можда до краја школске године да нешто уче, али не у овој згради, не у овој школи”, наводи Ђурић.
“Имам велико искуство у раду са трауматизованим особама и због тога сам рекао да није добро да се деца враћају на то место, да њима треба време да се деца опораве и да би најбоље било да та деца која су била у смени тог дана и деца која су била учесници тог ужасног догађаја завршила школску годину”, поручује Ђурић.
Указује да су одобрена средства за реконструкцију школе “Владислав Рибникар“, као и да би то било некакво решење.
“Ако се тај простор у коме се тај ужасни догађај одиграо промени и архитектонски, не само козметички – то може да буде нови почетак, али и даље треба обележити место на коме се догодио злочин”, сматра Ђурић.
“Не знамо где смо”
На питање како смо сви ми после овакве трагедије, доктор Ђурић каже да мисли да не знамо где смо.
“Овако нешто се у Србији никада није догодило. Догодило се за време рата у Крагујевцу, али то су урадили непријатељи, нацисти који су убијали децу. Овако нешто се у мирнодопским условима, да се деси масовни злочин у школи, никада није десило. Појединачна страдања су се дешавала, јер је то тако у сваком друштву, то је у људској природи да зло не спава и не може се све спречити, али немамо искуства са масовним злочином као што је овај”, наводи Ђурић.
Наглашава да треба да учимо из ове ситуације и да учинимо све да превенирамо могуће понављање оваквих догађаја.
“То би значило да све наше школске службе, све наше педагошко-психолошке службе, све наше психијатријске службе треба да буду веома будне и врло активне у будућем времену. То би значило – сва деца, све школе и све групе деце у тој школи треба да се надгледају и да се прати њихов развој и сви родитељи, јер су и они део школског живота”, каже Ђурић.
Извор: РТС