У прошлом веку на једној психијатријској клиници спроведен је необичан експеримент: угледном научнику који се занимао схизофренијом подметнута је група испитаника. Они нису имали симптоме поремећаја личности, били су здрави, али су се понашали као да су болесни, трудећи се да провере ‒ има ли наука јасне критеријуме према којима утврђује присуство неке аномалије или не. Код свих глумаца утврђена је схизофренија, отворени су картони и преписана је терапија, а кад су сви до једног признали да њихово понашање није аутентично, научни пројекат је обустављен и његов аутор јавно осрамоћен. Недвосмислени закључци су изведени: психијатрија често види оно што жели да види, а не оно чега заправо има и што је ту.
Овај нас експеримент није наговорио да окренемо леђа науци, напротив, већ да оно што из њених система происходи ‒ добрано проучимо и видимо: слаже ли се с истином или не.
Већ неколико дана ‒ горко и гласно ‒ проучава се документ који је на адресе свих српских школа стигао из надлежног министарства. Тамо су написане смернице како започети нову школску годину, а пошто је она у јуну нагло прекинута, у документу се дају упутства како да се тај прекид на почетку септембра у сећању отклони, ако је могуће ‒ пропуштено надокнади, а ученици врате на добре колосеке. Предлажу се различите теме које подржавају пријатељство, дружење и саосећање, а скоро сасвим забрањују оне које могу изазвати било какву нелагоду или немир у души основца или средњошколца. Укратко ‒ препоручује се опрезан ход по јајима, да се неко, случајно, не би разбило.
Зашто наше колеге у надлежном министарству верују да се ученици лако могу разбити, те је с њима неопходно пажљиво радити? Откуд неоснована претпоставка да су они ломљиве фигуре чија се крхка грађа тешко може сачувати до неузнемиравањем? На крају ‒ због чега се мисли да су наши ученици болесни?
Један психолог, не психијатар, изрекао је својевремено речиту мисао ‒ оном који држи чекић у руци сваки ће предмет личити на ексер. Славном, па осрамоћеном психијатру сваки је човек патио од схизофреније, јер је његов чекић у руци био тог облика и сем овог поремећаја личности ‒ он ништа друго није могао да види. Зашто је тако? Зато што они који истражују, спроводе експерименте или заговарају одређену политику ‒ увек полазе од идеологије која мора бити њихово стубиште, јер уколико би је се одрекли, пред светом би приказали своје слабости, а онда и ништавност функције на којој су. Уколико би ‒ дакле ‒ психијатар установио како међу осумњиченима има и здравих, његова би улога била промењена, а тиме и његов значај. Он више не би био важан нити потребан.
Шта би се догодило кад би они који доносе релевантне одлуке у српској просвети поверовали како су наши ученици здрави и како им уместо успаванки и лаких задатака ‒ треба снага која ће их уздрмати и пробудити, и показати им светли пут? У том часу ‒ сасвим је извесно ‒ суочили бисмо се с болешћу надлежних мисионара и њиховом неспособношћу да се са здрављем носе. Поред болесника или уображеног болесника здрав човек се разболи, тмина у атмосфери једе светло ткиво и лако се деси да услед клонућа потону и они који то нису намеравали.
Уколико бисмо пошли од претпоставке да је наш просечни ученик способан да наставу озбиљно прати, поставља смислена питања и решава компликоване задатке, онда бисмо и ми морали бити кадри да озбиљно држимо час, умемо да одговоримо на смислена питања и сами будемо способни да решавамо задатке које смо задали. Овако ‒ лишавајући их сваке здраве озбиљности ‒ ми себе лишавамо да се с њиховом озбиљношћу сусретнемо, јер не знамо што бисмо с њоме. Дечја или адолесцентска љубопитљивост намештена је тако да свет испитује и проверава, да му се приближава и отима, да га кроти по својој мери и у складу с њом ‒ надилази и усавршава. Млад човек жељан је свега оног што је написано у добрим књигама, али што неће увек читати, већ ‒ проживети. И уместо да младости широм отворимо врата и будемо учитељи који ће је подучавати како да рукује оним што иза врата затекне, ми та врата затварамо, кључ бацамо, а пред прагом остављамо кору хлеба и мало брљаве воде, да се нађе у жеђи.
Ко год је ‒ читајући допис надлежног министарства пред почетак нове школске године ‒ поверовао како је допис намењен његовом ђаку, потценио га је и прећутно се сложио с психијатром који своје болести лечи ‒ тако што све друге проглашава нездравима.
Ко год је љут зато што га уче да не буде учитељ, већ лекар болесноме ‒ оздравио је, а са њиме ће оздравити и његов ђак.
Аутор: Биљана Ковачевић, професор српског језика