Људи одлазе из школа. И то више није спорадичан проблем који је резервисан само за оне који предају математику или информатику, те им је неко понудио посао с мање стреса, а уз двоструко већа примања. Није то више случај резервисан ни за оне који отказ дају јер напуштају земљу, тражећи боље место за живот.
Ако имате школско дете, готово да неће проћи месец дана, а да неко од његових наставника не одустане.
“Није више могла да издржи стрес.”
“Превелик је притисак.”
“Административни посао је преобиман, готово сваког дана се ради прековремено.”
И све то, некако би се могло издржати. Али, оно што се дешава у школама данас, резултат је не само системског урушавања просвете, већ и одавно нарушеног односа на релацији родитељ – наставник.
А када родитељи који не верују у школу њој пошаљу своју децу, који наставник то може да издржи?
Доносимо вам причу из једне београдске школе. Свежу. Од петка. А знајте да таквих има још много. Причу нам шаље наставница српског језика, тужна и повређена због оног што је њена колегиница доживела. А доживела је да су јој, када је првог дана, млада и још неискусна крочила у учионицу, рекли да ће је отерати. Не родитељи, не колеге. Ученици. И требало им је свега годину дана. Други посао није нашла, али на овом више није могла да издржи.
“Девојчица од једва 13 година ушла је у учионицу и рекла: Победили смо!
Не, није у питању одбојкашки турнир који је у току. Нити неки квиз знања. Није ни усвојени предлог у Ђачком парламенту. Па шта би онда могао да буде повод ликовања и тренутне еуфорије једног ученика?!
Наставница математике одлази.
Главни циља доласка на те часове није био савладавање једначина, полинома, геометријских фигура. Главни циљ је био доказати да можеш. Шта? Да натераш некога да оде.
И на то ће неко рећи – Па то су деца. Деца ништа нису крива.
И биће у праву. Јер деца само раде оно што смо им ми допустили.
Децу неће спречити мања оцена из владања, која у целокупном успеху представља тек његов петнаести део. Децу неће спречити опомене ни укори за које, чак, нису сигурни ни шта значе. Друштвено-користан рад је одличан начин да се забавиш и избегнеш неке обавезе.
Како родитељи кажу, не реагују више ни на одузимање телефона, компјутера, забрану изласка.
И док се и једни и други питамо шта да радимо, хватамо се за главу јер овако више не иде, једана наставница је одлучила да то више не буде, и чита опроштајне честитке ученика којима ће недостајати.
Зашто идеш?
Зато што не могу више да трпим.
Док једно одељење ликује, слави победу извојевану псовкама, насиљем, увредама над својом наставницом, друго пише петицију и моли наставницу да се врати. Она им каже – извините, али никад више.
Док су нам уста пуна насиља и заштите од њега, заборављамо на све облике у којима се може јавити.
Ако све остало може, ово не може да чека. Конкретан предлог – хитно реаговање, убрзавање процедуре и компликованих протокола, суспензије, удаљавање са наставе у контролисаним условима, рад са стручњацима о трошку родитеља, укидање свих бенефита којим се не угрожава право на школовање (екскурзија, посета, излазака), новчане казне и, најважније, наше осуђивање сваког вида насиља, вербалног и физичког, и нечињење истог, јер смо ми ти, одрасли, од којих деца уче.
Тек тад можемо рећи – Победили смо!”