U prošlom veku na jednoj psihijatrijskoj klinici sproveden je neobičan eksperiment: uglednom naučniku koji se zanimao shizofrenijom podmetnuta je grupa ispitanika. Oni nisu imali simptome poremećaja ličnosti, bili su zdravi, ali su se ponašali kao da su bolesni, trudeći se da provere ‒ ima li nauka jasne kriterijume prema kojima utvrđuje prisustvo neke anomalije ili ne. Kod svih glumaca utvrđena je shizofrenija, otvoreni su kartoni i prepisana je terapija, a kad su svi do jednog priznali da njihovo ponašanje nije autentično, naučni projekat je obustavljen i njegov autor javno osramoćen. Nedvosmisleni zaključci su izvedeni: psihijatrija često vidi ono što želi da vidi, a ne ono čega zapravo ima i što je tu.
Ovaj nas eksperiment nije nagovorio da okrenemo leđa nauci, naprotiv, već da ono što iz njenih sistema proishodi ‒ dobrano proučimo i vidimo: slaže li se s istinom ili ne.
Već nekoliko dana ‒ gorko i glasno ‒ proučava se dokument koji je na adrese svih srpskih škola stigao iz nadležnog ministarstva. Tamo su napisane smernice kako započeti novu školsku godinu, a pošto je ona u junu naglo prekinuta, u dokumentu se daju uputstva kako da se taj prekid na početku septembra u sećanju otkloni, ako je moguće ‒ propušteno nadoknadi, a učenici vrate na dobre koloseke. Predlažu se različite teme koje podržavaju prijateljstvo, druženje i saosećanje, a skoro sasvim zabranjuju one koje mogu izazvati bilo kakvu nelagodu ili nemir u duši osnovca ili srednjoškolca. Ukratko ‒ preporučuje se oprezan hod po jajima, da se neko, slučajno, ne bi razbilo.
Zašto naše kolege u nadležnom ministarstvu veruju da se učenici lako mogu razbiti, te je s njima neophodno pažljivo raditi? Otkud neosnovana pretpostavka da su oni lomljive figure čija se krhka građa teško može sačuvati do neuznemiravanjem? Na kraju ‒ zbog čega se misli da su naši učenici bolesni?
Jedan psiholog, ne psihijatar, izrekao je svojevremeno rečitu misao ‒ onom koji drži čekić u ruci svaki će predmet ličiti na ekser. Slavnom, pa osramoćenom psihijatru svaki je čovek patio od shizofrenije, jer je njegov čekić u ruci bio tog oblika i sem ovog poremećaja ličnosti ‒ on ništa drugo nije mogao da vidi. Zašto je tako? Zato što oni koji istražuju, sprovode eksperimente ili zagovaraju određenu politiku ‒ uvek polaze od ideologije koja mora biti njihovo stubište, jer ukoliko bi je se odrekli, pred svetom bi prikazali svoje slabosti, a onda i ništavnost funkcije na kojoj su. Ukoliko bi ‒ dakle ‒ psihijatar ustanovio kako među osumnjičenima ima i zdravih, njegova bi uloga bila promenjena, a time i njegov značaj. On više ne bi bio važan niti potreban.
Šta bi se dogodilo kad bi oni koji donose relevantne odluke u srpskoj prosveti poverovali kako su naši učenici zdravi i kako im umesto uspavanki i lakih zadataka ‒ treba snaga koja će ih uzdrmati i probuditi, i pokazati im svetli put? U tom času ‒ sasvim je izvesno ‒ suočili bismo se s bolešću nadležnih misionara i njihovom nesposobnošću da se sa zdravljem nose. Pored bolesnika ili uobraženog bolesnika zdrav čovek se razboli, tmina u atmosferi jede svetlo tkivo i lako se desi da usled klonuća potonu i oni koji to nisu nameravali.
Ukoliko bismo pošli od pretpostavke da je naš prosečni učenik sposoban da nastavu ozbiljno prati, postavlja smislena pitanja i rešava komplikovane zadatke, onda bismo i mi morali biti kadri da ozbiljno držimo čas, umemo da odgovorimo na smislena pitanja i sami budemo sposobni da rešavamo zadatke koje smo zadali. Ovako ‒ lišavajući ih svake zdrave ozbiljnosti ‒ mi sebe lišavamo da se s njihovom ozbiljnošću susretnemo, jer ne znamo što bismo s njome. Dečja ili adolescentska ljubopitljivost nameštena je tako da svet ispituje i proverava, da mu se približava i otima, da ga kroti po svojoj meri i u skladu s njom ‒ nadilazi i usavršava. Mlad čovek željan je svega onog što je napisano u dobrim knjigama, ali što neće uvek čitati, već ‒ proživeti. I umesto da mladosti širom otvorimo vrata i budemo učitelji koji će je podučavati kako da rukuje onim što iza vrata zatekne, mi ta vrata zatvaramo, ključ bacamo, a pred pragom ostavljamo koru hleba i malo brljave vode, da se nađe u žeđi.
Ko god je ‒ čitajući dopis nadležnog ministarstva pred početak nove školske godine ‒ poverovao kako je dopis namenjen njegovom đaku, potcenio ga je i prećutno se složio s psihijatrom koji svoje bolesti leči ‒ tako što sve druge proglašava nezdravima.
Ko god je ljut zato što ga uče da ne bude učitelj, već lekar bolesnome ‒ ozdravio je, a sa njime će ozdraviti i njegov đak.
Autor: Biljana Kovačević, profesor srpskog jezika