U najranijem razvoju dete je potpuno zavisno od majke. Zdrav razvoj njegove ličnosti uovoj fazi zavisi isključivo od njegovih roditeljai rezultuje njegovom spremnošću da se sa potpunim poverenjem i sigurnošću na njih osloni. Ispravnim vaspitanjem bez preteranog osujećenja (koje izaziva nesigurnost i nepoverenje)i bez preteranog zadovoljavanja više od njegovih realnih potreba (koje formira razmaženost njegove ličnosti), dete se može u velikoj meri sačuvati od fiksacije na ovom stepenu razvoja. No, zaustavljanje na toj fazi razvoja, kada je normalno da dete bude u centru pažnje roditelja, može da formira egocentričnu potrebu koja ga potom celog veka opterećuje da mora da oseća da je u centru pažnje drugih ljudi i da
sve postoji da bi mu ugađalo.
Svejedno je da li majka zanemaruje dete i emotivnim ranjavanjem kod njega budi neugasivu potrebu za dokazima njene ljubavi ili možda dete preterano mazi navodeći ga da se opija osećanjem voljenosti. U oba slučaja, dete se navodi na formiranje neugasive potrebe za osećanjem voljenosti.
Jedna od najvećih savremenih prepreka ispravnom vaspitanju dece svakako jesu majke koje ne pokreće prava ljubav prema detetu već sebični sentiment. Mi ne možemo da cenimo što majke osećaju ljubav prema svojoj deci kada to same nisu izabrale, jer je to jednostavno produkt njihove genetike. Ali možemo da ih cenimo na osnovu funkcije koje one pridaju svojim osećanjima. Ako majka više voli osećanja koje joj dete izaziva, od same ličnosti deteta i njegovih realnih potreba, ona svojom nezrelom ulogom svojih osećanja sama formira sebičan odnos prema detetu, a ne odnos prave ljubavi. Takva majka teško može da vaspita dete da bude kako treba, jer ne može da podnese osujećenje svoje sebičnosti kada dete vaspitava jer to često podrazumeva da se dete buni i plače. Da bi izbegla neprijatna osećanja, takva majka udovoljava detinjim slabostima, razmazuje ga i čini da ono samo bude sebično. A nepobeđena sebičnost prirodno vremenom vodi njeno dete u nezahvalnost i depresiju, jer su sebični motivi neutoljivi. Majke pokrenute sebičnim sentimentom ne mogu da podnesu da im dete plače, čak i kada plače samo da bi tako majku privolelo da udovolji njegovim krajnje bezrazložnim hirovima. Na primer, dete može plakanjem pritiskati majku da ga ona stalno nosi ili da mu daje nezdravu hranu. Majka sa nepobeđenim sebičnim sentimentom neće “imati srca” da se takvim hirovima odupre, a to će biti pre svega na štetu deteta koje time neće naučiti da svoje želje obuzdava. Često se slabost roditelja vidi u popuštanju dečjim hirovima za slatkišima, koji su zbog visoke koncentracije šećera štetni po mozak i imunitet deteta. Majke su slabo svesne da preko te slabosti, koje one pogrešno nazivaju pojmom ljubavi, pristaju na detinju manipulaciju.
“Mnogi toliko ugađaju svojoj deci da će im radije dozvoliti da ulete u bilo kakav prestup, nego da ih ukore. Oni ne mogu da podnesu plač svoje dece i zato udovoljavaju svakom njihovom hiru i zlim željama. Takvi roditelji nanose sramotu sebi, a nevolju svojoj deci: jer Bog često mora da ih ukorava. Teške su Božje korekcije i često snalaze i roditelja i dete: kao što je sud došao na Ilija i njegove sinove, jer takvi roditelji postaju saučesnici u gresima svoje dece: a takođe i u
sudovima koji pohode njihovu decu.” (William Gouge, Of Domesticall Duties, godina 1622.)
“Jako malo roditelja počinje rano da poučava svoju decu poslušnosti. Obično dete napuni dve ili tri godine pre nego što roditelji počnu sa vaspitavanjem, a do tada se uzdržavaju od disciplinovanja misleći da je dete previše malo da bi
moglo da sluša. Ali sve to vreme samovolja jača u malom biću, i svakim danom je sve teže roditelju da stekne kontrolu nad detetom. … Nemojte davati deci bilo šta zbog čega plaču, čak iako vaše nežno srce želi to tako snažno da uradi; jer ukoliko jednom zadobiju pobedu plakanjem, očekivaće da to ponovo učine. … Deca moraju da nauče da njihove želje ne mogu biti zadovoljene ukoliko su podstaknute sebičnošću. … Ni u jednom slučaju majka ne bi trebalo da dopusti detetu da stekne preimućstvo nad njom; i u cilju očuvanja ovog autoriteta, nije neophodno pribegavati oštrim merama; čvrsta, stabilna i smirena ruka i ljubaznost koja će uveriti dete u vašu ljubav prema njemu će postići cilj. Ali ukoliko dopustite da sebičnost, bes i samovolja idu svojim pravcem tokom prve tri godine detinjeg života, biće dosta teško da dete potčinite zdravojdisciplini.”” (E.G. White, Child Guidance, http:// svetlost.org/vodic_o_vaspitanju.pdf)
Zadržavanje u razvoju deteta ostavlja tragične posledice na samu ličnost deteta kada ono odraste. Realna detinja potreba za uzdanjem u pomoć roditelja tada se transformiše u prebacivanje sopstvene odgovornosti na druge ljude da zadovolje njegove potrebe, dok se realna potreba za voljenošću i pažnjom roditelja transformiše u neugasivu psihološku potrebu za osećanjem voljenosti.
Preterana očekivanja od onoga što drugi pojedinci i zajednica treba da urade za tu osobu dovodi do gubitka interesovanja da se razumeju potrebe drugih ljudi i volje da se na njih odgovori.
Osujećenje potrebe za sigurnošću u toj fazi razvoja može da ostavi traga u strahu i nepoverenju u kasnijem odnosu te osobe prema drugim ljudima.
Nesazrelost i zadržavanje razvoja odrasle ličnosti na nivou deteta rezultuje egocentričnim očekivanjima, koja više nije moguće zadovoljiti, ne samo zato što više nema ko da ih zadovolji, već zato što su sama egocentrična očekivanja po svojoj prirodi neutoljiva. Zato je važno shvatiti značaj pravovremenog vaspitanja. Ukoliko deca ne pobede svoje želje i hirove kao mala, ona će ih pod drugim formama ispoljavati i kada odrastu.
Rezultat osujećenja hirova koje više nije moguće zadovoljiti jeste konstantna nota depresije i nezahvalnosti. Krajnji rezultat zadržavanja na prvoj fazi razvoja u socijalnom odnosu jeste nezahvalna i depresivna osoba, za koju drugi ljudi ne postoje kao ličnosti sa svojim potrebama. Oni postoje samo kao izvor njene zabave, zadovoljenja njene znatiželje i njene psihološke potrebe da se oseća da je u centru njihove ljubavi, brižnosti i pažnje.
Iskušenja savremenog vaspitanja dece
Beograd, 2019.
Miloš Bogdanović