Нисам стручњак. Само сам родитељ, мајка девојке од 17 и девојчице од 6 година. Ставови које ћу изнети су само моји. У васпитању деце, важно је рећи, нисам била сама: заједно је у свему учествовао и мој муж, наши родитељи, васпитачице, учитељице и професори. Не мислим за себе да сам добар родитељ, мислим да се трудим. Пре него што било шта друго напишем, одаћу вам тајну, која то и није: била сам немогуће дете. Оно, какво никоме не бисте пожелели, и какво само по казни може да вама западне.
Имам и ожиљке да то докажем. Разне ствари су ми је на памет падале, и све сам морала, и то одмах. Ја сам дете које је бабу гађало шољицом за кафу, у комшијској кући. Зато што ми је било досадно. Знам то, знала сам и тад, кад сам то урадила, зашто сам урадила.
Баба је волела да пије кафу са комшиницама и водила ме са собом. Ја сам се убијала од досаде, седећи на каучима пресвученим наранџастом јамболијом, и нисам смела да мрднем. Ништа паметније ми није пало на памет, како да прекинем ту свакодневну мучну досаду.
Рекло би се: убијали су ме од батина. Нису. Можда су и хтели, нису смели. Имала сам деду, који је мало причао, пуно радио, и којем сам била прва унука. И прво женско у кући, имао је два сина – од којих сам ја била гора. Ок, мој стриц Бели се може сматрати носиоцем немриног гена, који је код мене ескалирао. Имала сам деду, као батиношит. Зато ме нису тукли, а једном кад је мајка закључала кућу, са жељом да ме, коначно, научи памети, деда је скоро развалио врата. Али, све вам ово пишем да бих вам рекла: све што сам урадила, сваки несташлук, и неваљалук, био је из чисте досаде. И дан-данас кад сам докона, ја смишљам несташлуке. Моја мајка је брзо схватила: ако ме жели мирну и читаву, мораће да ме запосли. Све је престало кад сам кренула у школу, али не зато што је тамо био неко строг, ко ме је застрашио, него зато што сам се уписала на све секције: од ликовне, литерарне, рецитаторске, математичке, до фолклора и рукомета. Ма, и на хор сам ишла док ме Оливерка није избацила. Нисам ја измислила васпитање без батина, измислио га је мој деда. Једино што сам ја учинила било је да размислим како ћу научено на себи да применим на својој деци.
Кад уђем у авион, најдража ми је поука да родитељи маску за кисеоник стављају прво себи, па деци. Ја то примењујем на васпитање: кад је ситуација напета, прва удахнем дубоко.
Тако је било још кад су биле бебе: кад плачу без видног разлога, што сам ја нервознија, оне су биле још горе. Увек сам прво смиривала себе, а онда се, по правилу, и оне смире. Даље: кад нешто морам да поновим више пута – то не значи да оне нису схватиле – него да привлаче пажњу. Шта год радила, ма шта да је било хитно – прекидала сам и усредсредила се на њих. Ако их водим на места где знам да им је досадно – а то су сва места која су мени интересантна – носим забаву са собом: играчке, бојице, бојанке… довољно док попијем кафу. (Узгред, сматрам да деца нису бебе оног тренутка кад мама може да попије врућу кафу.)
Колико год могла и кад год могла избегавам да водим мало дете на места која су му иритантна: а то су тржни центри и супермаркети. Виде превише тога, желе превише тога, много информација их збуни, и плач је сигуран епилог. А можда и бацакање поподу, док ме сви прекорно гледају: “Каква сам ја то мајка?“ (Верујте ми, нигде у свету вас неће тако прекорно гледати, као у Србији, само зато што вам дете плаче.) Даље, ја не мислим да сам безгрешна. Ни да сам идеалан родитељ, знам да нисам. И не покушавам да будем, нити се тако приказујем. Имам своје право на бес и на тугу и на грешку, и на све. Али, ја желим да живим лепо, и да се осећам лепо, па се трудим да размишљам о лошим ситуацијама у којима сам, и да их не понављам.
Моја деца су увек ишла рано на спавање: зато што је сан потребан њима, а пар сати мира мени. Лекција коју сам уз два детета научила, а пошла сам од себе и свог детињства (и не само детињства): нервозна сам у 90% случајева када сам гладна, жедна или неиспавана. Оних 10% је ван моје моћи, то је утицај спољних фактора. Али, на целих 90% могу да утичем. И код себе и код деце.
Много причам, видите колики је овај текст? И вероватно сам много напорна (чуј, вероватно, тинејџерка тврди да јесам, а она најбоље зна). Али, увек причам истину: никада не претим казном, ако је нећу спровести. И не претим вештицом која ће доћи, ако је дете непослушно, објасним да ћу се ја осећати лоше, а дете ће бити кажњено. Не варам – оно што кажем, то ће бити. Рецимо, да бацим пуну корпу играчака јер неко није хтео да их покупи. И ту нисам строга – прогласила сам да играчке и књиге нису лом, али повремено морају да се доведу у ред, нарочито када се све растуре. Не шизим ако се дете испрља – нити ми је проблем да умазано и исфлекано дете водим кроз град. Мислим да је задовољство игре или сладоледа важније од чисте беле мајице. Међу нама речено, ако све три једемо сладолед, највећа шанса је да ћу ја бити исфлекана. Можда је то Марфијев закон, нека извини Марфи, може да се назове и Катиним законом о флекању. Врло сам креативна у смишљању казни – зато што није свака казна за сваку „заслугу“. И имам осећај да сам фер, а кад нисам, кажем: “Ок, можда сам претерала, ако обећаш да то нећеш никад више – и стварно никад – можемо да разговарамо о смањењу казне.“ Па, и злочинце ослобађају због доброг владања, зар не? Не кажњавам их стварима које највише воле и којима се дуго радују. То би било јако сурово. Некада је казна прилика за нове изазове. Неколико пута сам старију ћерку казнила са: “Све је забрањено. Пре него што заустиш да ме питаш можеш ли, стани – не можеш.“ Такве казне сам постепено попуштала: ок, данас може компјутер, сутра бицикл, прекосутра играњац код другарице… Заправо, те ситуације су толико ретке, да се често дешава да ме старија ћерка обавести да сам јој нешто забранила. Кад хоће да избегне нешто што јој се не ради са друштвом, она каже: “Не дозвољава ми мајка.“
Не знам како изгледају најбоље васпитана и одгајана деца, ни какве су им мајке. Ја у овом свом малом животу желим да прођем што боље. И да знам да сам урадила најбоље што сам, у датим околностима, могла. Као и сви други родитељи које познајем. Батине су једнократно решење: у тренутку реше ствар. Ово што ја радим је напорније, дуготрајније, и са више могућности за моје грешке, а дечје хватање кривина, за ситуације да хоћу да праснем у смех кад знам да морам да будем озбиљна, али мислим да је решење које ради на дуге стазе и да ће бити применљиво и кад порасту толико да им физички не могу ништа. Доследност, фер однос и разговор. Озбиљан разговор кад је виши степен ружног понашања. „Сад ја причам, слушај, ово говорим последњи пут“: за најгрубље ситуације.
Епилог: многе моје пријатељице, које користе и по неку пљуску у васпитању, ме сматрају строгом мајком. Сва деца и она коју зову „немогућом“ и она коју зову „мирном“ се, кад их ја чувам, понашају фино. Нисам никада имала проблем, а често ћете ме видети да градом водим неколико деце. Или да се играју у нашој кући. Где је много тога дозвољено, што иначе није, али где постоје јасна правила шта се може, шта не, и у које време. Не волим да дајем савете људима који их од мене не траже. Овај текст сам написала јер ми је било непристојно да се на туђим ФБ зидовима оглашавам по неколико пута, дугачким постовима. Сви коментари су добродошли.