Lekcija koju sam kao majka naučila: deca su u 90% slučajeva nervozna iz jednog od ova tri razloga

6 oktobra, 2016

Nisam stručnjak. Samo sam roditelj, majka devojke od 17 i devojčice od 6 godina. Stavovi koje ću izneti su samo moji. U vaspitanju dece, važno je reći, nisam bila sama: zajedno je u svemu učestvovao i moj muž, naši roditelji, vaspitačice, učiteljice i profesori. Ne mislim za sebe da sam dobar roditelj, mislim da se trudim. Pre nego što bilo šta drugo napišem, odaću vam tajnu, koja to i nije: bila sam nemoguće dete. Ono, kakvo nikome ne biste poželeli, i kakvo samo po kazni može da vama zapadne.

dete-plac-razmazeno

Imam i ožiljke da to dokažem. Razne stvari su mi je na pamet padale, i sve sam morala, i to odmah. Ja sam dete koje je babu gađalo šoljicom za kafu, u komšijskoj kući. Zato što mi je bilo dosadno. Znam to, znala sam i tad, kad sam to uradila, zašto sam uradila.

Baba je volela da pije kafu sa komšinicama i vodila me sa sobom. Ja sam se ubijala od dosade, sedeći na kaučima presvučenim narandžastom jambolijom, i nisam smela da mrdnem. Ništa pametnije mi nije palo na pamet, kako da prekinem tu svakodnevnu mučnu dosadu.

Reklo bi se: ubijali su me od batina. Nisu. Možda su i hteli, nisu smeli. Imala sam dedu, koji je malo pričao, puno radio, i kojem sam bila prva unuka. I prvo žensko u kući, imao je dva sina – od kojih sam ja bila gora. Ok, moj stric Beli se može smatrati nosiocem nemrinog gena, koji je kod mene eskalirao. Imala sam dedu, kao batinošit. Zato me nisu tukli, a jednom kad je majka zaključala kuću, sa željom da me, konačno, nauči pameti, deda je skoro razvalio vrata. Ali, sve vam ovo pišem da bih vam rekla: sve što sam uradila, svaki nestašluk, i nevaljaluk, bio je iz čiste dosade. I dan-danas kad sam dokona, ja smišljam nestašluke. Moja majka je brzo shvatila: ako me želi mirnu i čitavu, moraće da me zaposli. Sve je prestalo kad sam krenula u školu, ali ne zato što je tamo bio neko strog, ko me je zastrašio, nego zato što sam se upisala na sve sekcije: od likovne, literarne, recitatorske, matematičke, do folklora i rukometa. Ma, i na hor sam išla dok me Oliverka nije izbacila. Nisam ja izmislila vaspitanje bez batina, izmislio ga je moj deda. Jedino što sam ja učinila bilo je da razmislim kako ću naučeno na sebi da primenim na svojoj deci.

Kad uđem u avion, najdraža mi je pouka da roditelji masku za kiseonik stavljaju prvo sebi, pa deci. Ja to primenjujem na vaspitanje: kad je situacija napeta, prva udahnem duboko.

Tako je bilo još kad su bile bebe: kad plaču bez vidnog razloga, što sam ja nervoznija, one su bile još gore. Uvek sam prvo smirivala sebe, a onda se, po pravilu, i one smire. Dalje: kad nešto moram da ponovim više puta – to ne znači da one nisu shvatile – nego da privlače pažnju. Šta god radila, ma šta da je bilo hitno – prekidala sam i usredsredila se na njih. Ako ih vodim na mesta gde znam da im je dosadno – a to su sva mesta koja su meni interesantna – nosim zabavu sa sobom: igračke, bojice, bojanke… dovoljno dok popijem kafu. (Uzgred, smatram da deca nisu bebe onog trenutka kad mama može da popije vruću kafu.)

Koliko god mogla i kad god mogla izbegavam da vodim malo dete na mesta koja su mu iritantna: a to su tržni centri i supermarketi. Vide previše toga, žele previše toga, mnogo informacija ih zbuni, i plač je siguran epilog. A možda i bacakanje popodu, dok me svi prekorno gledaju: “Kakva sam ja to majka?“ (Verujte mi, nigde u svetu vas neće tako prekorno gledati, kao u Srbiji, samo zato što vam dete plače.) Dalje, ja ne mislim da sam bezgrešna. Ni da sam idealan roditelj, znam da nisam. I ne pokušavam da budem, niti se tako prikazujem. Imam svoje pravo na bes i na tugu i na grešku, i na sve. Ali, ja želim da živim lepo, i da se osećam lepo, pa se trudim da razmišljam o lošim situacijama u kojima sam, i da ih ne ponavljam.

Moja deca su uvek išla rano na spavanje: zato što je san potreban njima, a par sati mira meni. Lekcija koju sam uz dva deteta naučila, a pošla sam od sebe i svog detinjstva (i ne samo detinjstva): nervozna sam u 90% slučajeva kada sam gladna, žedna ili neispavana. Onih 10% je van moje moći, to je uticaj spoljnih faktora. Ali, na celih 90% mogu da utičem. I kod sebe i kod dece.

Mnogo pričam, vidite koliki je ovaj tekst? I verovatno sam mnogo naporna (čuj, verovatno, tinejdžerka tvrdi da jesam, a ona najbolje zna). Ali, uvek pričam istinu: nikada ne pretim kaznom, ako je neću sprovesti. I ne pretim vešticom koja će doći, ako je dete neposlušno, objasnim da ću se ja osećati loše, a dete će biti kažnjeno. Ne varam – ono što kažem, to će biti. Recimo, da bacim punu korpu igračaka jer neko nije hteo da ih pokupi. I tu nisam stroga – proglasila sam da igračke i knjige nisu lom, ali povremeno moraju da se dovedu u red, naročito kada se sve rasture. Ne šizim ako se dete isprlja – niti mi je problem da umazano i isflekano dete vodim kroz grad. Mislim da je zadovoljstvo igre ili sladoleda važnije od čiste bele majice. Među nama rečeno, ako sve tri jedemo sladoled, najveća šansa je da ću ja biti isflekana. Možda je to Marfijev zakon, neka izvini Marfi, može da se nazove i Katinim zakonom o flekanju. Vrlo sam kreativna u smišljanju kazni – zato što nije svaka kazna za svaku „zaslugu“. I imam osećaj da sam fer, a kad nisam, kažem: “Ok, možda sam preterala, ako obećaš da to nećeš nikad više – i stvarno nikad – možemo da razgovaramo o smanjenju kazne.“ Pa, i zločince oslobađaju zbog dobrog vladanja, zar ne? Ne kažnjavam ih stvarima koje najviše vole i kojima se dugo raduju. To bi bilo jako surovo. Nekada je kazna prilika za nove izazove. Nekoliko puta sam stariju ćerku kaznila sa: “Sve je zabranjeno. Pre nego što zaustiš da me pitaš možeš li, stani – ne možeš.“ Takve kazne sam postepeno popuštala: ok, danas može kompjuter, sutra bicikl, prekosutra igranjac kod drugarice… Zapravo, te situacije su toliko retke, da se često dešava da me starija ćerka obavesti da sam joj nešto zabranila. Kad hoće da izbegne nešto što joj se ne radi sa društvom, ona kaže: “Ne dozvoljava mi majka.“

Ne znam kako izgledaju najbolje vaspitana i odgajana deca, ni kakve su im majke. Ja u ovom svom malom životu želim da prođem što bolje. I da znam da sam uradila najbolje što sam, u datim okolnostima, mogla. Kao i svi drugi roditelji koje poznajem. Batine su jednokratno rešenje: u trenutku reše stvar. Ovo što ja radim je napornije, dugotrajnije, i sa više mogućnosti za moje greške, a dečje hvatanje krivina, za situacije da hoću da prasnem u smeh kad znam da moram da budem ozbiljna, ali mislim da je rešenje koje radi na duge staze i da će biti primenljivo i kad porastu toliko da im fizički ne mogu ništa. Doslednost, fer odnos i razgovor. Ozbiljan razgovor kad je viši stepen ružnog ponašanja. „Sad ja pričam, slušaj, ovo govorim poslednji put“: za najgrublje situacije.

Epilog: mnoge moje prijateljice, koje koriste i po neku pljusku u vaspitanju, me smatraju strogom majkom. Sva deca i ona koju zovu „nemogućom“ i ona koju zovu „mirnom“ se, kad ih ja čuvam, ponašaju fino. Nisam nikada imala problem, a često ćete me videti da gradom vodim nekoliko dece. Ili da se igraju u našoj kući. Gde je mnogo toga dozvoljeno, što inače nije, ali gde postoje jasna pravila šta se može, šta ne, i u koje vreme. Ne volim da dajem savete ljudima koji ih od mene ne traže. Ovaj tekst sam napisala jer mi je bilo nepristojno da se na tuđim FB zidovima oglašavam po nekoliko puta, dugačkim postovima. Svi komentari su dobrodošli.

Katarina Milićević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


4 komentara na "Lekcija koju sam kao majka naučila: deca su u 90% slučajeva nervozna iz jednog od ova tri razloga

  1. Marija kaže:

    Valjanje po podu nije isto sto i plakanje…
    Normalno je da su ljudi u Srbiji zgrozeni. Jesmo zatucani i ne pratimo trendove,ali u slucaju vaspitanja je to sjajna stvar.

  2. Katarina Vasilijevic kaže:

    Bozanstveno i apsolutno se slazem sa mamom Katarinom.Po profesiji sam vaspitac i uvek bih pribegavala ovakvom pristupu deci.Razgovor ,fer play ,opustenost ,sloboda ,igra ,sve sto je deci prijatno ,ali se znaju i poneka pravila ponasanja.Kad se zavrsi igra skupe se igracke i idemo dalje.Nekada kada su drca umorna igracke malo mogu i da sacekaju 😁

  3. Anita kaže:

    Bravo tako i ja razmišljam. Trudim se da svoju decu vaspitam što je bolje moguće. Moram da Vam priznam da sam pretila trenerima, učiteljicama…. Naravno da nije upalilo. Mislim da je i do nas i do dece. Svako je posebno i treba im različito prilaziti i znati na koji način. Nadam se da ću uspeti u ovom ludom vremenu interneta…

  4. Sanja kaže:

    Podrzavam i manje vise sam slicno postupila.Moji sinovi su sada 20 i 23 god.i veliki smo drugari i kod nas u kuci posle igranja sa drustvom nastavile su se zurke.Ali to isto drustvo i dalje zna da se moze sve i koja su pravila.Danas sam ponosna i na moju decu i na njihove izbore.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama