Nije brak na klimavim nogama „zbog Zapada“, nego što žena više NE MORA da trpi

13 novembra, 2022

Poslednjih godina stalno se govori o učestalosti razvoda i uzdrmanim porodičnim vrednostima. Dok tradicionalisti tvrde da smo usvojili „sve loše sa Zapada“, a feministkinje da „žena nije rođena da trpi“, postavlja se pitanje „postoji li istina između ova dva stanovišta?“

žena-napušta-muškarca

Canva.com

Sa povećanom stopom razvoda u Srbiji raste i polemika o razlozima – zašto bračne zajednice traju sve kraće i zbog čega se sve češće „uređuju zakonom“, što bi rekao veliki Duško Radović. „Niko nikog neće da trpi“, „ne zna se ko je muško a ko žensko“, „svi bi da uživaju neka prava, a niko ne izvršava obaveze“ samo su neki od argumenata kojima se objašnjava zbog čega se mladi ljudi teško rešavaju da stanu na „ludi kamen“. Jednom i kad se odluče da sklope brak, deluje kao da se mnogo „lakše“ razvode  no što su to činile prethodne generacije.

Da li je to zaista zbog toga što je porodica kao institucija izgubila na vrednosti ili je pozadina malo drugačija? Može li se reći da su razlozi za razvod zaista „banalni“ i „zanemarljivi“ kao što to izgleda sa strane?

Koraci ka emancipaciji – od „devojačke škole“ do univerziteta

Sasvim je izvesno da je u 21. veku srpska porodica daleko odmakla od patrijarhalnog modela. Za ova „tektonska“ pomeranja koja su poljuljala temelje porodične zajednice kakvu poznajemo, ipak uzroke treba potražiti mnogo ranije. Boreći se za pravo glasa, priliku da se obrazuju i rade, žene su počele da izlaze iz okvira supruge, majke i domaćice pre više od jednog veka.

Kao prelomne godine za ženska prava u Srbiji uzimaju 1945. kada su žene stekle pravo učešća na izborima te godine i 1946. kada su s muškarcima izjednačene u svim oblastima društveno-političkog, državnog i privrednog života. Međutim, „žensko pitanje“ i „žensko oslobođenje“ imaju korene još u 19. veku i može se sa punom slobodom reći da su još aktuelna tema na Balkanu.

Činjenica je da pre samo 150 godina mlade devojke u Srbiji nisu imale priliku da pohađaju nastavu u gimnaziji. Od 1874. godine vrata škola su otvorena za devojke, ali je ideju pozdravila samo srpska inteligencija, dok se narod iz seljačkih slojeva naročito protivio. Kako je obrazovanje ozbiljno „pretilo“ da naruši ulogu žene u društvu, u ime ovih stereotipnih i tradicionalnih stavova, devojke su ostale bez prava na školovanje. Zabranjeno im je pohađanje nastave uz objašnjenje da je „nenormalno, nepodesno i neumesno“ da se žene školuju.

Može se reći da je želja za obrazovanjem nadjačala ove zabrane, pa se pred sam kraj 19. veka (1894. godine) otvaraju tzv. „devojačke škole“. Nažalost, u ovim ustanovama obrazovanje se svodilo na „ženski rad“, odnosno obuku poslova u domaćinstvu.

Promene počinju da se dešavaju sa angažovanjem Svetozara Markovića, koji se zalagao za jednako obrazovanje muškaraca i žena, kao i nezavisnost žena u ekonomskom smislu. Njegove učenice Draga Ljočić, Mileva Andrejević, sestre Milica i Anka Ninković, te Jelisaveta Marković prave su sledbenice ovih liberalnih i feminističkih ideja.

Dvadeseti vek doneo je neka nova strujanja, pa su sa nezavisnošću Srbije, učešćem žena u Drugom svetskom ratu i zakonom utvrđenim pravom glasa žene ipak dobile malo bolji status u društvu. Devojkama je omogućeno ne samo osnovno i srednjoškolsko obrazovanje, već i školovanje u visokoobrazovnim ustanovama.

Kako se to odrazilo na porodicu i ženinu ulogu u njoj?

Između prava i obaveze – gde je mesto ženi u Srbiji danas?

Devojke u 21. veku ne moraju da razmišljaju o tome hoće li im biti dopušteno da upišu gimnaziju ili fakultet koji žele. Nema ograničenja ni u pogledu usavršavanja, žene su i te kako prisutne u naučnim institucijama. Međutim, s aspekta rodne ravnopravnosti, pored prisutnosti veoma je važno da žene budu zastupljene hijerarhijski u ustanovama u kojima rade i pritom budu javno prepoznate.

Iako se čini da se sa ovim napretkom žena oslobodila „okova“ stereotipne uloge i položaja koji je imala vekovima unazad u porodici i društvu, čak i danas ona nosi ovaj teret. Bilo da je reč o naučnici, lekarki, kasirki ili umetnici, „podrazumeva se“ da će upravo žena u braku i porodici biti ona koja: pere sudove, pegla veš, usisava, kuva… (nastavite niz). Obaveze u domaćinstvu i „skriveni rad“ koji dolazi sa podizanjem potomstva „potpisuju“ se kao posao koji „treba“ i „mora“ da obavlja žena.

žena-skida-prsten-razvod

Canva.com

Upravo u ovom „moranju“ i „potrebi“ da se žena „postavi na svoje mesto“ nalazi se i suštinski problem u većini savremenih brakova. Dok društvo i (ne samo muška) populacija smatraju da je porodica „uzdrmana“ zbog upliva zapadnjačkih vrednosti, i više je nego jasno da je feminizam u Srbiji samo osvetlio činjenicu da žene bez muškaraca mogu i da nisu ništa manje vredne.

Zapravo, problemi nastaju kada u braku rade i muškarac i žena i oboje su finansijski nezavisni. Dok se ranije lako prihvatao model muškarac donosi novac u kuću, a žena brine o domaćinstvu (radi sve – jer ne zarađuje), danas je to malo drugačije. Ono što se opisuje kao “žena neće da trpi” lako može da se prevede i kao: žena ne želi da je posle posla dočekaju sve kućne obaveze, jer ne postoji više “opravdanje” da muškarac radi, zarađuje, a žena ne.

U braku su klimave noge

Opšteprihvaćeno mišljenje da su sve brojniji razvodi braka posledica urušenih vrednosti tradicionalne porodice ipak treba preispitati. Istina je da je koncept patrijarhalnog vaspitanja i zajedništva zamenjen nekim drugačijim, liberalnijim modelima. Međutim, da li zaista možemo da tvrdimo da je uprkos obrazovanju i društvenim ulogama koje nosi, žena „ne može“ i „ne sme“ da izađe iz nametnutog obrasca domaćice-supruge i majke? Da je potrebno i neophodno „radi mira u porodici“ da trpi nasilje ili jednostavno neravnopravnu podelu porodičnih i roditeljskih obaveza?

Kada se govori o razvodima, i „(ne)trpljenju“, u prvi plan se iznosi argument odsustva tolerancije.

„Niko nikog danas neće da trpi, pa se razvode!“

Razlozi za razlaz se banalizuju – žena koja nije htela da opegla košulju suprugu nakon što se vratila s posla je bezobrazna, muškarac koji neće da opere sudove nakon ručka je umoran, briga o bebama i maloj deci je isključivo zaduženje majke, kupovina mašine za pranje sudova je luksuz i „glupost sa Zapada“. Naravno, stvarni uzroci problema su mnogo dublji od ovih „crno-belih“ paralela i uskogrudih shvatanja.

Dok se polemiše o „braku i porodici na klimavim nogama“, zaboravlja se da žena danas ne mora da ostane u nefunkcionalnom braku. NE MORA da ostane tamo gde joj nije dobro samo zato što je žena i zato što se to od nje očekuje. Žena ne mora da „zasluži“ sudomašinu rođenjem muškog deteta ili uvek čistom kućom.

Prema tome, umesto da se krivci za narušene temelje tradicionalne porodice traže u feminističkim principima i idejama, možda je bolje da sa emancipacijom žena čitavo društvo poradi i na njenom prihvatanju. Da, žena je i supruga, i majka, i ona koja vodi domaćinstvo – ali u partnerstvu sa muškarcem koji je suprug, otac i ravnopravni učesnik u svakodnevnom porodičnom životu. Samo tako možemo govoriti o braku u kome su najviše vrednosti ljubav i poštovanje – vrednosti neophodne za stvaranje zdrave porodice.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama