Последњих година стално се говори о учесталости развода и уздрманим породичним вредностима. Док традиционалисти тврде да смо усвојили „све лоше са Запада“, а феминисткиње да „жена није рођена да трпи“, поставља се питање „постоји ли истина између ова два становишта?“
Са повећаном стопом развода у Србији расте и полемика о разлозима – зашто брачне заједнице трају све краће и због чега се све чешће „уређују законом“, што би рекао велики Душко Радовић. „Нико никог неће да трпи“, „не зна се ко је мушко а ко женско“, „сви би да уживају нека права, а нико не извршава обавезе“ само су неки од аргумената којима се објашњава због чега се млади људи тешко решавају да стану на „луди камен“. Једном и кад се одлуче да склопе брак, делује као да се много „лакше“ разводе но што су то чиниле претходне генерације.
Да ли је то заиста због тога што је породица као институција изгубила на вредности или је позадина мало другачија? Може ли се рећи да су разлози за развод заиста „банални“ и „занемарљиви“ као што то изгледа са стране?
Кораци ка еманципацији – од „девојачке школе“ до универзитета
Сасвим је извесно да је у 21. веку српска породица далеко одмакла од патријархалног модела. За ова „тектонска“ померања која су пољуљала темеље породичне заједнице какву познајемо, ипак узроке треба потражити много раније. Борећи се за право гласа, прилику да се образују и раде, жене су почеле да излазе из оквира супруге, мајке и домаћице пре више од једног века.
Као преломне године за женска права у Србији узимају 1945. када су жене стекле право учешћа на изборима те године и 1946. када су с мушкарцима изједначене у свим областима друштвено-политичког, државног и привредног живота. Међутим, „женско питање“ и „женско ослобођење“ имају корене још у 19. веку и може се са пуном слободом рећи да су још актуелна тема на Балкану.
Чињеница је да пре само 150 година младе девојке у Србији нису имале прилику да похађају наставу у гимназији. Од 1874. године врата школа су отворена за девојке, али је идеју поздравила само српска интелигенција, док се народ из сељачких слојева нарочито противио. Како је образовање озбиљно „претило“ да наруши улогу жене у друштву, у име ових стереотипних и традиционалних ставова, девојке су остале без права на школовање. Забрањено им је похађање наставе уз објашњење да је „ненормално, неподесно и неумесно“ да се жене школују.
Може се рећи да је жеља за образовањем надјачала ове забране, па се пред сам крај 19. века (1894. године) отварају тзв. „девојачке школе“. Нажалост, у овим установама образовање се сводило на „женски рад“, односно обуку послова у домаћинству.
Промене почињу да се дешавају са ангажовањем Светозара Марковића, који се залагао за једнако образовање мушкараца и жена, као и независност жена у економском смислу. Његове ученице Драга Љочић, Милева Андрејевић, сестре Милица и Анка Нинковић, те Јелисавета Марковић праве су следбенице ових либералних и феминистичких идеја.
Двадесети век донео је нека нова струјања, па су са независношћу Србије, учешћем жена у Другом светском рату и законом утврђеним правом гласа жене ипак добиле мало бољи статус у друштву. Девојкама је омогућено не само основно и средњошколско образовање, већ и школовање у високообразовним установама.
Како се то одразило на породицу и женину улогу у њој?
Између права и обавезе – где је место жени у Србији данас?
Девојке у 21. веку не морају да размишљају о томе хоће ли им бити допуштено да упишу гимназију или факултет који желе. Нема ограничења ни у погледу усавршавања, жене су и те како присутне у научним институцијама. Међутим, с аспекта родне равноправности, поред присутности веома је важно да жене буду заступљене хијерархијски у установама у којима раде и притом буду јавно препознате.
Иако се чини да се са овим напретком жена ослободила „окова“ стереотипне улоге и положаја који је имала вековима уназад у породици и друштву, чак и данас она носи овај терет. Било да је реч о научници, лекарки, касирки или уметници, „подразумева се“ да ће управо жена у браку и породици бити она која: пере судове, пегла веш, усисава, кува… (наставите низ). Обавезе у домаћинству и „скривени рад“ који долази са подизањем потомства „потписују“ се као посао који „треба“ и „мора“ да обавља жена.
Управо у овом „морању“ и „потреби“ да се жена „постави на своје место“ налази се и суштински проблем у већини савремених бракова. Док друштво и (не само мушка) популација сматрају да је породица „уздрмана“ због уплива западњачких вредности, и више је него јасно да је феминизам у Србији само осветлио чињеницу да жене без мушкараца могу и да нису ништа мање вредне.
Заправо, проблеми настају када у браку раде и мушкарац и жена и обоје су финансијски независни. Док се раније лако прихватао модел мушкарац доноси новац у кућу, а жена брине о домаћинству (ради све – јер не зарађује), данас је то мало другачије. Оно што се описује као „жена неће да трпи“ лако може да се преведе и као: жена не жели да је после посла дочекају све кућне обавезе, јер не постоји више „оправдање“ да мушкарац ради, зарађује, а жена не.
У браку су климаве ноге
Општеприхваћено мишљење да су све бројнији разводи брака последица урушених вредности традиционалне породице ипак треба преиспитати. Истина је да је концепт патријархалног васпитања и заједништва замењен неким другачијим, либералнијим моделима. Међутим, да ли заиста можемо да тврдимо да је упркос образовању и друштвеним улогама које носи, жена „не може“ и „не сме“ да изађе из наметнутог обрасца домаћице-супруге и мајке? Да је потребно и неопходно „ради мира у породици“ да трпи насиље или једноставно неравноправну поделу породичних и родитељских обавеза?
Када се говори о разводима, и „(не)трпљењу“, у први план се износи аргумент одсуства толеранције.
„Нико никог данас неће да трпи, па се разводе!“
Разлози за разлаз се банализују – жена која није хтела да опегла кошуљу супругу након што се вратила с посла је безобразна, мушкарац који неће да опере судове након ручка је уморан, брига о бебама и малој деци је искључиво задужење мајке, куповина машине за прање судова је луксуз и „глупост са Запада“. Наравно, стварни узроци проблема су много дубљи од ових „црно-белих“ паралела и ускогрудих схватања.
Док се полемише о „браку и породици на климавим ногама“, заборавља се да жена данас не мора да остане у нефункционалном браку. НЕ МОРА да остане тамо где јој није добро само зато што је жена и зато што се то од ње очекује. Жена не мора да „заслужи“ судомашину рођењем мушког детета или увек чистом кућом.
Према томе, уместо да се кривци за нарушене темеље традиционалне породице траже у феминистичким принципима и идејама, можда је боље да са еманципацијом жена читаво друштво поради и на њеном прихватању. Да, жена је и супруга, и мајка, и она која води домаћинство – али у партнерству са мушкарцем који је супруг, отац и равноправни учесник у свакодневном породичном животу. Само тако можемо говорити о браку у коме су највише вредности љубав и поштовање – вредности неопходне за стварање здраве породице.
