Да је малолетни К. свој безумни чин извршио као средњошколац, можда би основну школу завршио као ђак генерације.
Одличан ученик. Такмичар. Промовише школу својим наградама. И што је најважније – миран.
У исту школу са К. иде један А.
Он није пример за друге, а камоли кандидат за ђака генерације. Има прилично лоше оцене, током одмора је врло немиран, само јурца. При том, једино га занима фудбал. Књигу слабо хвата у руке. Наставници су његове родитеље више пута звали на отворена врата.
Верујем да родитеље К. нису морали да зову. Он није правио проблеме.
Док А. – не д’о ти Бог!
И сад, почне та језива трагедија, једна наставница се снађе и закључа учионицу. Спасе децу. Та наставница вероватно није била кандидат за најбољу у школи, нико је никад није видео као могућу директорку. Ако нема награде са такмичења, сигурно није могла ни да проба да се пробије.
Ако се на њеним часовима чује жагор, могуће је и да је колеге критикују. Најчувенији су они који имају успехе – награде и децу која се одмах у њиховом предмету истакну кад оду у средњу школу или на факултет.
Дакле, закључана деца, пратећи упутства наставнице, којима је нико није учио, чучну испод столова и ћуте.
К. помисли да је било доста – одложи оружје, зовне полицију и преда се.
Деца се полако евакуишу. Старији на Цветни трг, млађи у Мањеж.
А. не потрчи на Цветни трг. Он прво оде да види где му је млађа сестра. Загрли је и почне да плаче. Она се расплаче, потпуно несвесна шта се дешавало. Она је други разред.
Затим А. кад се увери да је сестра безбедна, оде код својих другара, а она на другу страну.
Суров је живот и ово ће све проћи, можда се неће заборавити али – живот иде даље.
И опет ће се бирати неки ђаци генерације. Неко као А. неће ући у избор јер нема све петице. Немиран је. Непослушан.
Одликаши са много диплома и награда ће и даље бити постављани као пример. И само ће то бити критеријум. Неки од њих биће сјајни људи, други можда и неће. Јер није академски успех тај који одаје најбоље међу нама.
И то је све у реду. Постоје правила за избор вуковаца и ученика генерације, и зашто то мењати? А правила јасно кажу: највише се бодују дипломе и петице. Супер је ако си ти, учениче, био сјајан другар и помагао онима којима је то потребно. Али да ми пребројимо дипломе и успехе. Исто тако и ако ниси био неки другар. Важно је да си накупио највише медаља. Али ако си био сјајан, најбољи, ако си помагао свима и увек, али ти се поткрала и нека четворка – жао нам је, наш систем каже да ти ниси најбољи.
Само, би било добро да свака школа, која на улазу има латинску сентенцу „Non scholae sed vitae discimus“, замоли домара или неког високог наставника или ученика да је скину. Није фер да свакога ко у школу крочи сачека лаж. У нашим школама се учи све осим живота.
Текст је заснован на истинитој причи, а дечак А. је заиста један од „лоших ђака“. Бар по критеријумима школског система. А намера овог текста није да умањи значај и важност свих успеха које постижу добри ђаци. Међу њима, као и међу „лошим ђацима“ много је људи који ће бити сјајни. Само је питање шта је то што ће их сјајним учинити. Петице или карактер. Или обоје.
Аутор: Маја Бугарчић