За родитељски посао не постоји ни чаробни штапић ни универзална формула. Најчешће се користи тзв. парола „снађи се” у комбинацији са праћењем инстинкта и бесомучним читањем текстова о родитељству. И тако заправо и јесте најбоље. Ипак, постоје неки проблеми који се везују за друштво и свет у коме живимо, а са којима се суочава скоро сваки родитељ, у неком тренутку. Те најчешће проблеме прикупила је психолог и дечји писац Невена Ловринчевић, па је савете за њихово препознавање и најефикасније решавање преточила у књигу Клопке за родитеље.
Представљамо једну од клопки које прете данашњим родитељима и предлог како да је избегнете.
Нека, ја Ћу… није мени тешко…
Варијанте
– Није мени тешко да шести пут данас перем судове док деца гледају ТВ.
– Није мени тешко да пржим крофне у 11 сати увече јер се укућанима једе нешто слатко.
– Није ми тешко да идем три године у истим ципелама док детету купујем друге (скупе) патике ове јесени.
– Није ми проблем да увек једем крилца и врат кад за ручак имамо пилетину.
Ниједна жртва за дете није тешка.
Намера
– Желимо да детету чинимо пријатности и да га заштитимо од непријатности
– Желимо да живи боље него што смо ми живели.
Пример
Сестре Љиљана и Драгана (старе 15 и 16 година) изгледају као да су сишле с насловне стране модног магазина. Скупа одећа коју носе превелико је оптерећење за породични буџет (отац је службеник, а мама домаћица, која код куће ради као кројачица). Скромном појавом и начином живота родитељи потпуно одударају од изгледа и начина живота својих мезимица.
Чињенице
Жеља да наше дете живи боље него што смо ми живели, као и задовољство које осећамо када детету пружамо нешто што га чини срећним, разумљиви су и својствени практично свим родитељима. Озарена лица, загрљаји и пољупци којима нас обасипају наша деца када им, срца пуног среће, дарујемо мобилни телефон или патике које су много желели нама можда причињавају и више радости него нашем подмлатку.
Свакако се радујемо више него када нешто учинимо за себе. Како би таква срећа коју осетимо и ми и дете уопште могла да представља неку клопку?
Прилично је једноставно. Ако сте за мобилни телефон свог детета дали половину, трећину или четвртину плате, чињеница је да ту куповину једноставно себи не можете (односно не би требало) да приуштите. Куповином (пре)скупих поклона на неки начин купујемо и наклоност детета, те се искупљујемо за нешто што мислимо да му дугујемо (више пажње, бољи квалитет живота итд.).
Чини нам се како куповином скупих ствари омогућавамо свом детету да се осети добро и самоуверено. Да ли то и постижемо? Тешко. Да је то истина, самопоуздање и срећа неке особе били би сразмерни са количином скупих ствари које та особа поседује. Често можемо да видимо да неко ко има много у материјалном смислу није срећна и испуњена особа, баш као што неко ко нема најновији модел патика или мобилног телефона делује као особа која се у својој кожи осећа сигурно и задовољно.
Ипак, свако ко у кући има тинејџере зна колико је тешко одупрети се њиховом мољакању да се купе прескупе ствари. Осим тога, тешко је себи признати да је нешто (посебно када је то тако важно нашем детету) за нас сувише скупо, јер тиме себе декларишемо као неког ко није довољно ефикасан и успешан. Куповину додатно олакшавају размишљања попут: „Када сам се ја мучила, нека бар моја деца имају…“ или: „Ниједна жртва за дете није тешка“.
Поред конкретног напора, као што су отплата кредита или ускраћивање нечега што вам је потребно, заглибили сте се у пропагирање погрешних вредности, а то се једног дана може веома лоше одразити на ваше дете. Самопоуздање, сигурност и унутрашње задовољство су особине које ће ваш малишан или тинејџер имати само ако му будете пружали пажњу, љубав и блискост.
Веома је важно да детету указујете на праве породичне и друштвене вредности тако што ћете живети и понашати се у складу с њима. Све ово, наравно, не значи да ваше дете треба да остане без мобилног телефона или патика. Купите му онај модел који заиста можете себи да приуштите!
Поред куповања прескупих ствари, понекад деци угађамо и тако што преузимамо практично све кућне обавезе. Када се вратимо с посла, након ручка и вечере (које смо ми припремили), усисавамо, перемо судове и пегламо док се наш подмладак излежава уз ТВ или игра игрице.
Какву поруку тиме шаљемо? Управо ону која казује да смо ми родитељи особе без икаквих потреба да се одморе уз књигу, шетњу, филм… или да на неки начин учине нешто само за себе, те да нам је на првом, другом и десетом месту то да угађамо својој деци. Ако третирамо себе као отирач, не треба да се чудимо што нас тако третирају и други, укључујући и наше одрасле укућане.
Још једна област у којој се родитељи превише ангажују су школске обавезе. Из прича родитеља школске деце неретко можемо да закључимо да они поново иду у школу. Колико пута? То зависи од тога колико деце имају! Проводе читаве сате уз децу, чак и онда када су она средњошколци или студенти. Уче са њима, преслишавају их, исписују паное, цртају радове из ликовног… Ако пак градиво превазилази њихове способности, не оклевајући нуде (и плаћају) детету приватне часове.
Поред свих обавеза које родитељ има према породици коју издржава, храни и облачи, сада има и додатну (не и малу) обавезу која му уопште не припада – да се (опет) школује.
Наравно да нећете свог ђака првака оставити да се сам носи са школским обавезама како зна и уме. Помоћи ћете му. Али треба да будете усмерени на то да дете научите да учи, да га усмерите ка томе да буде ефикасније и да стекне добре радне навике.
То је постепен процес који захтева време, али увек треба имати на уму циљ, а то је – да дете научи да ефикасно и што самосталније извршава своје обавезе. Ако се ваша помоћ састоји у томе да га кроз школу вучете, све више се ангажујући око његових обавеза, дете ће постати пасивно и у великој мери ће зависити од вас.
Да ли сам у клопци
Ако детету купујете скупе ствари, а себи више месеци (или година) нисте купили нешто што вам је потребно; ако ваша деца немају своје редовне кућне обавезе; ако вам укућани ретко кад учине неку пријатност (коју ви њима редовно чините); ако су школске обавезе вашег детета у истој или у већој мери и ваше обавезе – ОНДА ВИ ЈЕСТЕ У КЛОПЦИ.
Понашање детета
Дете је размажено, лењо, саможиво, себично, тешко подноси када му се ускрате или одложе нека задовољства, има лоше радне навике, несамостално је, пасивно, неодговорно.
Могући исходи
Код детета се могу јавити: слаба ефикасност током школовања, недостатак амбиције, емоционална и социјална незрелост; касније тешкоће у остваривању веза, незадовољавајући и неадекватни, незрели односи у браку или вези, егоцентричност, тешкоће у преузимању одговорности (за неуспех је увек крив и одговоран неко други: професор, ви, партнер, шеф, дете, колега…).
Излазак из клопке
– Не преузимајте школске обавезе од детета школског узраста. Његов домаћи задатак је његов, а не ваш. Нека дете само води рачуна о контролним задацима и проверама знања… Не нудите му често приватне часове. Нека часови буду решење само онда када дете уме да дефинише проблем и када каже шта му није јасно. Нека то не буде мера којом ћете га терати да учи. Треба да будете упућени у школске обавезе свог детета, али имајте на уму да оно иде у школу, а не ви. Немојте се константно нудити као помоћ или радити домаће задатке уместо њега. Похвалите сваки помак ка самосталности. Боље је да дете добије четворку или тројку за нешто што је само урадило, него петицу за нешто у чему сте му ви прекомерно помагали или чак урадили уместо њега.
– Не купујте прескупе поклоне. Сетите се да се оно што је најважније не купује. Куповином скупих ствари не можете обезбедити да се ваше дете осећа сигурно, самоуверено и задовољно. Учите дете правим људским и животним вредностима, пре свега личним примером.
– Распоредите кућне послове на све укућане. Од малих ногу постепено повећавајте ангажман детета око породичних обавеза. Ако сами обављате све послове, поред тога што ћете се преморити, шаљете поруку да сте ви неко на чије се потребе и жеље не треба обазирати. А то уопште није добра порука ни за вас, ни за ваше дете. Заборавите приче о жртвовању. Оне најчешће имају негативне последице. Присетимо се претходног примера. Нема неке велике филозофије. Родитељи би требало да троше новац према својиммогућностима, али да повремено и себи нешто купе. Треба да се концентришу на развијање Љиљаниних и Драганиних радних навика. Оне ће најбоље бити упућене у вредност новца ако буду радиле неке примерене послове преко распуста или викендом, а тако ће и повећати џепарац. Наравно, пошто су лоше навике годинама укорењиване, ићи ће теже и уз већи отпор него раније, када су имале четири-пет година, али вредно је напора.
Сетите се изреке: „Дај некоме рибу и нахранићеш га тог дана. Научи га да пеца – и нахранио си га за цео живот!“