– Брате, много су безобразни. – рекао је, подигао руку и прстима описао круг у ваздуху, што је конобару био јасан знак да понови туру од два велика точена.
– Ко?
– Шта “ко“?! Ова деца данашња, моји, твоји, свачији… Брате, мене је ћале лемао ко вола. Ово данас не смеш ни попреко да погледаш. Подвикнеш мало, то се одма расплаче. Знаш кад сам ја плако? Никад.
– Е, никад?
– Никад, буразеру. Никад.
– Ни кад те је матори лемо?
– Тад нисам ‘тео узинат. Стиснем зубе, ћутим, трпим, ал сузе – јок. Нема. Ал зато ме довео у ред.
– Је л’? У ред, тебе?
– Што, шта ми фали?
– Ништа. Само те жена оставила.
– Није она мене оставила. Ја сам њу отеро. Каже – имам незгодну нарав. Није јој била незгодна кад смо се упознали, него сад, после десет година… Знаш шта је рекла судиници? Каже “плашим се њега“. Она – мене?! Знаш шта, требало је да кажем како ме гађала пикслом, чешки кристал, три киле у њој!
– Па што ниси?
– Шта?
– Рекао то, да те је гађала?
– Јеси ти луд? Да се брукам тамо? Још судиница, да је мушко, па и некако. И рекла још да сам напоран, да стално критикујем и њу и дете. Брате, значи, не смеш ништа да кажеш. Устане у десет – ћути. Буљи у телефон по цео дан – ћути. И дај лову, кад ти траже, и то је то. Ако проговориш – ћале, ај немој да смараш. Знаш ка’сам ја мом ћалету смео да кажем да смара?! Никад.
– Никад, буразеру. Никад, па ни тад.
– Знаш кад би ја завршио факс да ми није било ћалета?
– Никад.
– А јесте ме смарао, учи, учи, по цео дан, главе нисам дизао, па? Фали ли ми шта? Имам ли свој динар? Имам. Јесам ли свој човек? Јесам.
– Јеси.
– Па јесам. А нисмо се увек слагали… Знаш, кад ми је рекао да идем преко, а ја нисам ‘тео… Месец дана нисмо проговорили… Ова моја остала у другом стању, четврти месец, како да идем, где да идем, с ким њу да оставим? А он запео – каже, оваква прилика се не пропушта, питаће те старост…
– А ко зна зашто је то добро… Мислим, што си остао овде.
– Не знам… сад ми жао што га нисам послушао. Мали би се родио и са мном и без мене. Можда се не би виђали као данас, ал’ опет… не би’ ја њега оставио… нисмо ми, Павловићи, нека репа без корена…
– А сад га виђаш?
– Виђам. Сваке друге суботе. И то увек она из центра за социјални рад мора да буде с нама. Као – ја, опасан. Ја?! Нисам јој био опасан кад сам доносио паре кући?! Кад сам се с тројицом тукао због ње?! Сад наједном – опасан.
– Жене…
– Каже – мој отац је крив, због њега сам овакав. Реко’ лутко, можеш све да ми дираш, ал ћалета да ми оставиш на миру! Знаш ли ти, бре, ко је он? Знаш ли ти ко сам ја?! Алоооо!? Написала тамо да сам био злостављан ка’сам био мали! Буразеру, па сви смо били злостављани онда. Знало се – добијеш кеца – батине, закасниш кући – батине, зову из школе – батине. Па!? Је л’ га мрзим? Не мрзим.
– Где ћалета да мрзиш…
– То ти причам. Капираш?
– Таква су времена била.
– И тебе су твоји лемали. Јесу?
– Шта знам, и нису.
– Што? Шта ти је фалило?
– Откуд знам, питај њих, шта мене испитујеш ту?
– Не испитујем те, питам само, шта се одма’ Ајмо’ још по једно…
– Не могу, е, морам да кренем.
– Седи, ‘де ћеш? Седи с другом својим… Јел’ журиш негде?
– Не, бре, само… седимо од подне…
– И знаш шта је још рекла ова моја? Да ће да тражи забрану приласка ако још једном ударим малог.
– Јеси га ударио?
– Нисам, буразеру, кеве ми. Опалио сам му чвргу. Ја га нешто питам, он ништа. Ја поново, он опет ништа. Само блене у онај мобилни. И ја, шта ћу, опалим му чвргу. Ал нисам јако, ево, овако.
– Ало, бре, мајмуне, боли!
– Ај’ не свирај, нисам те ни пипнуо. Јесам ли?
– Па, јеси мало.
– Шта мало? Нимало.
– Добро, нимало.
– Е тако те волим! Дођи да те љуби брат…
– Нека, бре, не мора…
– Што? Је л’ смрдим, а? Је л’ ти фрка да ће неко да те види? Имаш проблем неки можда, а?
– Немам, брате, шта ти је…
– Па дај онда ‘вамо ту главу. Тако. Ето. Да није и то можда болело?
– Није.
– Да нећеш и ти можда да кажеш да имам незгодну нарав? Је л’ те звала за сведока? Иде редом и зове све, полудела начисто. Кеву ми звала. Моју кеву, бре! Замисли, сад она треба да оде тамо и да каже како сам ја, ЈА – незгодан?! Ало, буразеру, реко сам јој, види, лутко, своје месо се не једе… За ћалета ми написала тамо да је алкохоличар, да је кева психички лабилна, да потичем из неуравнотежене породице? Знаш колико ми је фалило да је саставим са земљом?! Оволико! Ево оволико! Мислим, може да прича о њима шта ‘оће, ал да није било њих двоје – па знаш кад би’ ја био то што јесам? Никад. Ни-ка-д. Је л’ тако?
– Тако’е, матори.
– А е.
– Е.
Аутор: Даниела Бакић