Сваки родитељ жели да његово дете одрасте у успешну и испуњену особу. Но ваше је дете само дете. Понекад је повређено, понекад претерано реагује, понекад плаче, баца се по поду и виче.
Како бисте требали поступити у таквој ситуацији? Две су могућности:
Опција прва: Похитате до детета и понудите му утеху. Што тиме желите постићи? Дати детету до знања да може увек рачунати на вашу помоћ, што год да се деси. Тиме такође краткорочно олакшавате и себи.
Опција друга: Задржите одређени размак, иако будно пазите да се није нешто озбиљно догодило, но истовремено пуштате дете да само изнађе излаз из ситуације у којој се нашло.
Оба предлога звуче разумно, зар не? Но маука нема дилема око тога која од ових метода ће доиста омогућити вашем детету да се развије у јаку и успешну особу.
Другим речима, једна од ових метода исправна је и корисна, а друга потпуно погрешна. Ево појашњења.
Метода ‘пусти га да отрпи’
Ова метода није лишена контроверзи и о њој се пуно расправља. Данас живимо у култури страха: страха од боли, страха од странаца, страха од неуспеха, а наша су деца заправо највеће жртве. Желимо их заштитити од свега и осигурати да буду сретни и сигурни, но тако заправо креирамо генерацију деце која не зна мислити за себе.
Уместо тога неки психолози препоручују да понекад пустите дете да отрпи и понекад не успије у својем науму како би научили реаговати попут одраслих и зрелих људи.
Звучи смислено, зар не? Међутим, још нешто ваља узети у обзир.
Метода ‘увек сам ту за тебе’
Као одговор на претходну методу, друга група психолога посоматрала је конкретне случајеве како би утврдили која је од две понуђене метода боље.
Резултати су били и више него јасни: метода ‘увек сам ту за тебе’ показала се пуно бољом и учинковитијом него што бисмо испрва помислили.
Психологиња Нансy Еисенберг са Универзитета Аризона установила је да родитељи који на емоције своје деце одговарају на начин да им пружају утеху, чешће успевају одгојити децу која боље владају друштвеним вештинама и која су боље прилагођена него они родитељи који говоре деци да само претерују или чак кажњавају ако се разљуте или узнемире.
У својој је студији професорица Еисенберг такође открила да студенти који су рекли да су их мајке кажњавале док су били мали често имају проблема с контролирањем љутње него они студенти који су од својих мајки добијали само подршку.
Професорица наглашава и да се то претежно односи на дечаке, док девојчице које мајке нису тешиле у детињству касније имају проблема с контролирањем беса само ако нити у каснијој доби нису с мајкама имале близак однос.
Овоме у прилог говори и једна студија из 1983. која каже да деца која су с родитељима имала близак однос и према којима су се родитељи односили с пуно топлине, пажње и бриге врло рано у животу, касније нису била толико наметљива и захтевна као она деца чији су родитељи задржавали одмак и оклијевали у пружању подршке.
Пресуда науке
Значи ли то да увек требате трчати чим ваше дете заплаче и бити уз њих док више не буду имали суза?
Не, наравно да не. Но кажете ли им да једноставно отрпе што год да им се догађа, учинићете више штете него користи.
‘Деца морају вежбати изражавати емоције и научити како се носити с њима. То ће их учинити отпорнијима на све недаће’, каже развојна психологиња Асле Содерлунд. ‘Златно је правило да емоције никад нису непријатељ, колико год понекад биле претеране.’
Такође је важно бити деци добар пример, а то значи показати им да и ви понекад изгубите контролу над својим емоцијама.
‘Сви понекад изгубе контролу, но то никако не значи да су и насилни. Деца уче пловити кроз овај лудио свет тако што вас гледају па може понекад бити добро да вас виде како плачете или се љутите’, каже Содерлунд.
Извор:jutarnji