Неки неспоразуми са родитељима опстају и у каснијем периоду живота. Време пролази, али ви сте још увек љути на њих због неке ситнице из детињства… Треба ли рећи све што вам је на души или ћутати?
У својој 34. години Милан још увек осећа љутњу када се сети свог мачка кога му је поклонила бака за седми рођендан. Врло брзо су постали нераздвојни. Али његови родитељи су одлучили да се одселе и оставили су мачка код баке. Уз велико Миланово противљење… Убрзо затим, мачка су згазила кола. Милан и дан-данас своје родитеље сматра кривима за његову смрт.
Нешто другачија је Владина (24 године) прича, који се не слаже баш најбоље са својим родитељима. „Отац ми је увек говорио да сам нико и ништа. На крају сам и сам почео у то да верујем и још увек имам утисак да сам у животу све упропастио због њега. Не могу да му опростим.”
Да ли су мање-више важне замерке које можемо упутити родитељима увек основане? Није важно оно шта се десило, већ шта је дете осетило у одређеном тренутку свог живота, а што није могло, или умело, да искаже. Психолози објашњавају да нико не може да суди о патњи другога. Неке осебе чувају дубоко у души своје патње из детињства из разлога које, тада, нису могли да приговоре родитељима. Сада, као одрасле особе, треба да опросте. Треба нагласити да се овде не ради о патњама малтретиране деце, која траже најпре правду.
Ниједно васпитање није савршено
„Читавог детињства сам поредила своју мајку са другим женама”, прича Катарина (32 године). „Она се толико лоше облачила да ме је било срамота да позовем другарице да дођу код мене. Требало ми је дуго времена да јој опростим што није била женственија. Мислим да је то разлог због ког ја стално мислим о свом изгледу!”
Сва деца маштају о дивним родитељима, а тај идеал заправао преставља доживотни терет. Међутим, родитељи нису ни сасвим добри, ни сасвим лоши – то су обични људи са својим добрим и лошим странама. Не заборавите да и сваки родитељ има неку своју причу, са својим сновима, са својој тугом… Ниједно васпитање није савршено, говорио је Сигмунд Фројд, отац психоанализе.
Замерке су потпуно нормалне и неопходне су да би се једна особа изградила, сматрају психолози. Да бисте одржали складне односе са својим родитељима, треба да оставите по страни осећања из детињства и да добро погледате своје родитеље. Могућност давања замерке је пут до опроштаја: то је конструктивна етапа у развоју личности. Одрасти значи и научити прилагодити своје понашање. Немојте од људи тражити више него што могу да вам пруже. То је питање мудрости, самим тим и зрелости, а некада се то учи до краја живота.
Ако неки неспоразуми из вашег детињства остану и када одрастете, важно је да се не упетљате у бескрајно међусобно оптуживање, да не живите у складу са прошлошћу, већ да градите свој живот у складу са његовим вредностима и будућношћу. Можда је време да научите да окренете други лист како не бисте свој инат, па чак и мржњу, пренели на сопствено дете.
Извор: stetoskop.info/