„Никако ми није право да се прво верује детету, а да се наставник сматра кривим док не докаже супротно”

Колико ме жалости недостатак саосећања и респонсивности према деци, ауторитарност нарочито према бебама и тодлерима (опростите на псовци), исто толико ме погађа и пермисивност – непостављање очекивања понашања, нарочито како деца расту. Усудићу се да кажем да је у основи обе појаве непознавање развојних фаза. Какав парадокс! Бранимо беби да плаче неодговарајући на њен плач, али зато ако једанаестогодишњак пљуне наставника, наставник мора да мери сваку реч, да не би повредио његова осећања.

У овој другој ситуацији сам се недавно нашла и ја. Радим, између осталог, мали фонд часова у дневном боравку за време распуста, за децу од шест до једанаест година, при вртићу. Ми наставници увек имамо у понуди разне активности за занимацију, али деца која ту долазе, нарочито она мало старија, највише воле једноставно да се друже, што ја подржавам. Правила у боравку утврђујемо заједно једном годишње, по њиховим предлозима. Она се своде на поздрављање при доласку и одласку, рашчишћавање својих ствари, невређање присутних, умерено понашање у циљу неометања других полазника, очувања простора који нам је поверен. Принцип је – пријатан распуст за све чланове групе.

Али, деца углавном не показују никакав труд да се држе тих правила, која онда ја морам да извршим, тако што остајем уз дете док не испуни своју обавезу. При томе добијам готово искључиво огавне и неваспитане реакције.

„Хоћете да играте фудбал? Изађете слободно у двориште. Нећете напоље? Онда молим вас дајте ми лопту“.

Реакција: превртање очима, неартикулисани звукови разочарења и бацање лопте тик поред моје руке.

„Поделићу своју ужину са вама. Донесите себи тањире и оперите их после.“

Реакција: цоктање с негодовањем, превртање очима.

„Момци, ваше патике и јакне су разбацане по целом ходнику. Вратите се сви молим вас да проверите и покупите своје ствари.“

Реакција: Све од горенаведеног, уз плазење при чему ме је још и буквално испљувао.

Свесна сам да је у питању одмеравање снага и гледам да им доследно и јасно кажем шта очекујем, иако су то елементарне ствари које (је требало да) су научили до трећег рођендана.

Није било назад. Знала сам да ћу морати да оправдам пред надређенима и можда и родитељима то што ћу управо урадити, али сам одлучила да заштитим свој интегритет чак и по цену отказа (а можда сам се управо томе и надала!).

Тако попљувана, зауставила сам тог дечака и оштро сам му рекла да тако са мном, без елементарног поштовања према наставнику и одраслој особи, не може. Ту се он силно растужио, плакао, тврдио како се он, ето, труди да се лепо понаша али ја то не ценим. Рекла сам му да пљување и кревељење не показује баш много пруда, а онда сам га пустила да оде у другу собу и драматично јеца. „Смеш да плачеш, али не смеш са мном тако да се понашаш“, рекла сам му.

Да напоменем да ми је раније од руководства назначено да су нам деца клијенти, да не смеју да се пожале да им је досадно а камоли нешто озбиљније. Ми наставници зато дубимо на трепавицама, доносимо материјал од своје куће, довлачимо своје приватне лаптопе, водимо децу на излете, печемо колаче, улажемо много више времена од плаћеног како бисмо увек припремили нешто ново, невиђено и још узбудљивије. Ми сами уређујемо и чистимо простор и одговарамо власнику просторија за заглављена врата, ижврљане зидове и изгажен намештај.

Затим је дотични дечак претенциозног имена и надменог става, слагао другог наставника шта се уствари десило, па сам морала да се правдам и да испричам моје виђење ситуације. „Моје виђење“. Назовите ме сујетном, али, као наставнику, никако ми није право да се по дифолту верује детету, а да се наставник сматра кривим док не докаже супротно! Колега је насамо поразговарао с дечаком, након чега ми се дечак извинио.

„Паметан си, креативан и сад већ одрасташ у мушкарца. Хајде да се понашамо с поштовањем, као одрасли. Одрастао кад је фрустриран, нађе праве речи и начин изражавања, не кревељи се и не дерња. Прихватам твоје извињење. Очекујем много од тебе.“

Јер много и дајем.

Сутрадан је, први пут у годину дана, дечак са мном био љубазан, тихо је играо Монопол, чак је и саслушао савет који сам му дала. Напокон су моји напори да одржим свој ауторитет уродили плодом.

Делимо своју ужину са њима а они нам преврћу очима; купујемо им лопте а они би да им се смешкамо док нам лоптама ломе чаше. Пљују нас, а ми пазимо да им не повредимо осећања. Је л’ то тај „респектфул парентинг“?!

Била сам разговарала једном с његовом мамом. Она слеже раменима, „такав је, не знам шта да му радим“. Тога сам се нагледала када родитељи узимају децу из вртића. Дођу уморни по децу, пред њима је још брдо свакодневних обавеза, стоје на ногама, моле дете да напокон пође, а дете их игнорише. Када родитељ дође по дете, ја очекујем да дете одмах заврши активност, кратко рашчисти и пође. Нема „још мало“, „још минут“, „још пет минута“. Сада, из ових стопа, а ако дете то не уради, родитељ или наставник треба да приђе детету и нежно физички да га потера му помогне да крене.

Када мојој деци задам обавезу или нешто забраним, могу да буду разочарани, али такође очекујем и контролисану реакцију. Сасвим ми је прихватљиво да се дете расплаче. Докторка педагог Лора Меркам чак саветује да се такве ситуације и користе како би се дете исплакало. Није ми прихватљиво да се дете плази, преврће очима, намерно иритира одуговлачећи, виче и паметује, и то детету и кажем, с јасним и чврстим очекивањем. У мојој електронској књизи „Корен и крила“, објаснила сам систем како не остати само на речима, већ помоћи детету да испуни захтев пре него што се ситуација одвуче и ескалира.

У вртићу сам приметила још једну појаву: постало је табу да родитељи „грде“ децу, односно да их озбиљно нешто уче. Табу је да им се жури. Табу је да изгубе живце.

Морамо у сваком тренутку да глумимо сунчани дан на ливади с лептирићима. Приметила сам да мајке озбиљног, или чак намрштеног лица уче и саветују своју децу, а када примете да их неко види, насмеше се и буду силовито љубазне.

То је лицемерје и ту вештину су деца до десете године већ усвојила. Мисле да ће се извући из проблема или преварити наставника претераном и усиљеном љубазношћу.

Нашом љубазношћу и смешком када нам није до тога, при чему пре свега мислим на педагоге, уче да су заштићени и повлашћени. Уче да се морамо фино понашати са њима, иако заслужују другачије. Уче да су они клијенти, а ми можемо због њих добити отказ. Мислите да су деца способна за такву одговорност?

Разлог тог табуизирања грдње је погрешно разумевање метода атачмент родитељства. Кад смо с неким повезани, с њим смо искрени, не смешимо се по сваку цену. А некад не можемо ни да се повежемо ако прво се нисмо раздвојили, за шта нам конфликт и решавање конфликта одлично служи.

Зато, будите аутентични с децом. Немојте при томе губити компас и будите свесни да некад ви реагујете превише бурно, али ако вас неки дететов поступак љути, растужује или разочарава, није време да се смешите, чак ни пред другима. Покажите да свесно и атачмент родитељство не значи вечита нирвана. Са децом старијом од две године која нису у афективном стању, повисите тон, намрштите се. Имате моје одобрење. Нарочито са децом старијом од шест година, јер је, код здраве деце, основ њихове слике о себи већ стабилан и повременим мрштењем нећете је упропастити.

БУДИТЕ АУТЕНТИЧНИ УВЕК И СВУДА, А НАРОЧИТО У ОДНОСУ С ДЕЦОМ.

Не, не нервира нас дечије понашање само због тригера из наших детињства. Некад се деца понашају не-допустиво и то, молим вас – не допустити.

Ваша,
Биљана Станојчић