Наша деца уместо пријатеља имају пратиоце. Лајкују уместо да воле. Шерују уместо да деле

август 22, 2018

‘Јесте ви имали штагод за лектиру, упитах Бебу пре неки дан. Нисмо, каже, ништа нисмо имали. Ништа..? Ништа. Јеси сигурна…? Мама, сто посто, рече моје дете. Пошаљи поруку разредној ако ми не верујеш. Рекла нам је да не морамо ништа да читамо преко распуста.

Какав је то распуст без лектире, упитах касније Гагу. Па никакав, ако мене питаш. Али данашња деца не читају. Шта раде…? Углавном ништа, рече Гага. Седе, блеје, зуре у оне телефоне, играју игрице… Играли смо и ми игрице, помислих. Али наше су се игрице играле целим телом, не само палчевима. Ми смо морали да се померимо с места да бисмо се играли. Наша деца данас једва да знају да потрче. Наша се деца не пењу по дрвећу. Не прескачу ограде. Не играју ластиш, ни жмурке, не прескачу вијаче, ништа. Наша деца броје лајкове, хештегују, синују, дебују. И наше деце ми је жао.
Детињство није и не треба да буде само лајк. Детињство је кад устанеш ујутро па не знаш шта би пре. Да ли да гледаш Опстанак или да излетиш из куће? Да ли да возиш бицикл или ролшуе? Или да се љуљаш на љуљашци, возиш на рингишпилу док ти се не заврти у глави..? Детинство је кад идеш код баке и деде. Детињство је село. И гнездо подно олука. Сено иза куће. И право, свеже млеко. Јабука која мирише. Хлеб који се пуши. Детињство је гацање по барицама. Купање у кориту. Лежање на трави. Пецање. Детињство су лутке. И шумске јагоде. И пекмез, прави пекмез од шљива.
Немам сто година. И нисам стара. Можда старомодна. Можда заостала. Можда не идем у корак с временом. Али ми стварно недостаје то време. Време када су деца била – деца. Време пре ајфона, ајпеда, интернета и осталих чуда. Време кад су нас чувале баке, тетке, комшинице, старије сестре… Време када си био фаца ако имаш аутић на батерије или барбику. Време када рођене родитеље нисмо ословљавали са ”брате”, а старијима говорили ”ти”. Време када нисмо гурали деци мобилне у шаке да их ”забавимо”. Време када нисмо уписивали децу на стране језике пре него што проговоре свој сопствени. Време кликера и скочица. Касета. Време у коме смо сами намештали своје кревете. Сами бринули о домаћим задацима. Држали се за руке у врсти. Радили, стварно радили физичко два пута седмично. Уписивали се једни другима у споменаре. Носили ужину од куће. Трчали на великом одмору. Били знојави, задихани. Писали руком. Оловком. Време када је у кући постојао само један телевизор. Време без даљинског. Време које не можеш да премоташ притиском на дугме, чак и ако силно желиш.
Немам ја проблем с овим данас. Сналазим се. Пливам како знам и умем. Живим свој лични ријалити. Имам довољно година да умем да одаберем. Знам шта ми се допада а шта не. Имам и успомене. Лепе. Вредне. Праве. Имам пријатеље. Неколико њих чак.
Наша деца уместо пријатеља имају пратиоце. На стотине, хиљаде… Наша деца четују уместо да причају. Лајкују уместо да воле. Шерују уместо да деле. Шта ће они памтити..? Какве ће успомене понети у живот…? Које ће мирисе памтити…? О чему ће причати својој деци једног дана…? Они, који никада нису убрали јабуку ни помазили ждребе..? Ни газили по залеђеном потоку. Ни хватали свице. Ни откидали леденице с олука. Чак ни јели снег..?
Устајем, узимам књигу с полице и сављам је пред њу. Шта је то, пита ме. Бели очњак. Али мама, то није за лектиру. Јесте, кажем. О, итекако јесте. ”
Пише Daniela Bakic

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Наша деца уместо пријатеља имају пратиоце. Лајкују уместо да воле. Шерују уместо да деле"

  1. Macka каже:

    Pa vaspitajte djecu na normalan nacin , ne kupujte im telefone sa 4-5godina , ogranicite koriscenje kompjutera…

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама