Проблем недостатка квалификованог наставног кадра у школама, пре свега наставника математике, физике и хемије, актуелан је већ годинама уназад, али без тендеције да буде решен. Напротив, сваке године он је све већи, а судећи по броју свршених средњошколаца који конкуришу на наставничке смерове, стање је алармантно.
За емисију „Пробуди се“ на телевизији Нова С на ову тему говориле су професорка српског језика и књижевности у Математичкој гимназији Анђелка Петровић и професорка математике у Деветој гимназији, Милена Марић.
Анђелка Петровић је на свом Инстаграм профилу посвећеном управо наставницима и студентима поставила питање због чега млади људи не желе да буду наставници, а како каже, најчешћи одговори су мала плата, непоштовање према професору, а појавила се и тема људског достојанству.
„Ипак, оној одговор који је за мене најблискији био је тај да се Филолошки факултет замрзао у времену и да је он, иако нама драга, ипак окоштала творевина и да не ослушкује потребе младог човека у 21. веку и да они купују услугу, информацију и чини ми се да Факултету недостаје маркетиншка стратегија, али и курикулум који би одговорио захтевима циљне групе. Јер и ми продајемо једну врсту услуге.“ – каже проф. Петровић.
Да су деца данас другачија у то нема сумње. Али, свака генерација је другачија и сигурно су и за нас говорили оно што се говори за децу данас, каже проф. Марић.
„Ја немам тај осећај да ме родитељи не поштују, нити осећам неки притисак који се тиче оцена, што не значи да тога нема. Ако ја могу да говорим о школи у којој радим, могу рећи да су, што се тога тиче, услови за рад идеални.“ – рекла је професорка Марић.
Милена Марић подсећа на то да је врло битан фактор чињеница да многи студенти Математичког факултета већ на трећој години студија добијају понуде за посао где ће радити за плату која је бар дупло већа него у учионици.
„Ми већ у овом тренутку имамо дефицит наставника математике, мислим да их недостаје 700. Ако мене питате, мислим да математику треба да предаје наставник математике. Ви имате случајеве да предају економисти, наставници географије јер у мањим срединама немате математичаре и немате кога да запослите. Директори онда имају две опције – или да деца губе часове или да нађе неког ко није стручан да предаје. Заиста не знам шта ће се тек десити за неколико година.“ – објашњава Марић.
С обзиром на то да је реч о смеровима који ђацима нису толико примамљиви, те је тако за пролазак на наставничке смерове довољан далеко мањи број бодова него за неке друге факултете, дешава се да ту „заврше“ они студенти који нису упали на неке друге факултете.
„Није реткост да неко покуша да упише ФДУ, па не успе и онда дође на Филолошки факултет. Међутим, моје мишљење је да није факултет тај који вас прави наставником. Наставником вас чини учионица. Кад закорачите у учионицу, тад откривате да ли сте за тај посао или нисте. Стални контакт са децом, родитељима, колегама, спремност да се константно усавршавате је оно што је битно. Оног тренутка кад добијете диплому, ви сте заправо започели своје образовање као наставник.“ – каже Анђелка Петровић.
Са овим се слаже и проф. Марић, која додаје и то да се добар део наставничког рада, онај који се тиче припреме за наставу заправо и не види.
„Види се тих 45 минута колико траје час. А моји ђаци су врло амбициозни, добри ђаци и на час већина њих долази спремна. И ја онда осећам одговорност према њима, да се и сама озбиљно припремим за сваки час. И ту се онда морам дотаћи те плате. Ја могу да потрошим много времена на припрему за час, а неко други може да не потроши нимало времена и ми сви на крају имамо исту плату. Не постоји никаква награда за људе који се труде више. Зато не мислим да су факултети одговорни за то што ђаци не уписују наставничке смерове, већ би ресорно Министарство то требало да решава.“ – рекла је Марић.
Тема положаја наставника у друштву такође се свакодневно намеће.
„Ја бих била јако несрећна кад бих у свом послу поштовање и достојанство градила кроз плату. Зато што познајем и људе који имају јако високе плате, али ја их не поштујем и не сматрам да заслужују моје поштовање. У том смислу не мислим ни да мени моји ученици поштовање не исказују због високе плате јер је немам, већ из сасвим другог разлога. Дакле, било би добро да плата буде адекватна, али не желим да је доводим у везу с поштовањем јер, на крају крајева, ја у тој учионици спроводим не само образовни, него и васпитни процес и чему онда учим децу? Да онај ко има велике паре, заслужује и велико поштовање? У мом вредносном систему то није тако.“ – објаснила је проф. Анђелка Петровић.
„Нико мени не може да изгради ни интегритет ни поштовање у учионици, ако га ја не изградим сама“ – сложила се проф. Марић.
Да постоје начини да наставник заради додатно, уз наставнички посао, показала је професорка Петровић. Она је радила на различитим пројектима, а поред тога је и аутор уџбеника.
„То и јесте оно што младима треба објаснити. Ако се определите за наставнички позив, ви се не морате у тој учионици мумифицирати. Мислим, ви то можете. Ако је то ваш избор, можете се мумифицирати и скапати од досаде заједно са ђацима. Али, постоје активности и могућности које вам баш то образовање и чињеница да долазите из учионице пружају. Јер све те активности које сам поменула ја радим управо зато што имам искуства у учионици, не зато што сам препаметна, већ зато што њима треба човек из праксе.“ – објашњава Анђелка Петровић.
Професорка Марић слаже се са констатацијом да постоје прилике да се ради изван учионице.
„Ако сте експерт, ако сте добри у свом послу, често ће вас звати са стране да радите. Али да бисте дошли до тога, морате много да радите на себи и да се усавршавате. Као и у сваком послу.“ – рекла је она.
Колико утичу професори на избор занимања својих ђака обе професорке су сагласне – много.
„Имам ученика који жели да упише математику, али ће покушати да паралелно студира и књижевност. Видећемо како ће то ићи, али, ту страст и љубав према неком предмету, то само и искључиво наставник може да пробуди. Они ако виде да ви целим бићем живите своју професију, наравно да ће то пожелети и сами. И заиста мали број њих уопште и размишља о плати, када виде колико вас посао испуњава и колико им ви дајете и колико вас то давање испуњава.“ – закључује проф. Петровић.