Čuveni naučnik i pronalazač Nikola Tesla napisao je u martu 1919. seriju tekstova u časopisu „Električni eksperimentator“, čiji je glavni urednik bio Hugo Gernsbek, Teslin prijatelj. U njima je, osim o svojim pronalascima, pisao i o malo poznatim događajima iz detinjstva i mladosti, prenosi NIN. Tesla je ispričao da je kao mlad dosta puta bio u nevolji i otkrio neobične detalje i navike koje su ga pratile celog života.
Tekst koji sledi, a u kojem opisuje neobične događaje iz svog detinjstva, takođe je deo Tesline autobiografije.
„Od detinjstva sam bio primoran da se usresredim na sebe. To mi je izazvalo mnogo patnje, ali sada smatram da je to bio prikriveni blagoslov, jer me je naučio da cenim neprocenjivu vrednost introspekcije. Konstantna okupacija mislima i njihov neprestani tok koji se sliva u našu svest kroz sve kapije znanja čine modernu egzistenciju opasnom na mnogo načina.
Većina ljudi je toliko zaokupljena spoljašnjim svetom da su potpuno nesvesni onoga što se događa u njima samima. Prerana smrt miliona ljudi je povezana s ovim uzrokom. Čak i kod onih koji se brinu o sebi uobičajena je greška da ignorišu prave opasnosti. A ono što je istina za pojedinca, važi manje-više i za narod u celini.
„Moja težina ne varira ni za gram“
Istina je da su nam potrebni stimulansi u životu, ali moramo da budemo umereni i da kontrolišemo svoje apetite i sklonosti u svakom pravcu. To je ono što radim dugi niz godina i na taj način održavam mladost i tela i duha. Apstinencija mi nije uvek bila po volji, ali nalazim veliku nagradu u ugodnim iskustvima koja sada doživljavam.
Nedavno sam se vraćao u svoj hotel. Bila je strašna hladna noć, tlo klizavo, a taksija nije bilo. Pola bloka iza mene išao je drugi čovek, očito jednako nestrpljiv kao i ja da nađe zaklon. Odjednom su mi se noge podigle uvis. U istom trenutku mi je zabljesnuo mozak, nervi su reagovali, mišići su se skupili, zamahnuo sam za 180 stepeni i sleteo na ruke. Nastavio sam šetnju jer se ništa nije dogodilo kada me je stranac sustigao.
„Koliko imaš godina?“ upitao je, kritički me posmatrajući.
“Oh, oko pedeset devet”, odgovorio sam: „Šta s tim?“
„Pa“, rekao je, „video sam mačku da to radi, ali nikada čoveka.“
Prijatelji često primećuju da mi odelo stoji kao rukavice, ali ne znaju da je sva moja odeća rađena po merama koje su uzete pre skoro 35 godina i nikada nisu menjane. Za toliko godina moja težina nije varirala ni za jedan gram.
S tim u vezi mogu ispričati još jednu smešnu priču. Jedne večeri, u zimu 1885. godine, gospodin Edison, predsednik kompanije Edison Iluminejting Edvard H. Džonson i menadžer radova gospodin Bečelor i ja ušli smo u malo mesto gde su bile kancelarije. Neko je predložio da pogađamo jedni drugima težinu, i ja sam morao da stanem na vagu. Edison me je opipao i rekao: „Tesla je težak 70 kilograma”, i tačno je pogodio.
Bez odeće sam težak 64 kilograma, a to je još uvek moja težina.
Prošaptao sam gospodinu Džonsonu: „Kako je moguće da je Edison mogao tako precizno da pogodi moju težinu?“
„Pa“, rekao je stišavši glas: „Reći ću ti poverljivo, ali ne smeš ništa da kažeš. Dugo je bio zaposlen u čikaškoj klanici gde je svaki dan merio hiljade svinja! Zbog toga.“
Iskreno ću priznati da mi je trebalo duže od godinu dana da shvatim Džonsonovu šalu.
Kako je Tesla nekoliko puta jedva preživeo
Sada, moje dobro držanje je jednostavno rezultat pažljivog i umererenog načina života, a možda je najčudnija stvar to što su tri puta u mladosti doktori odustajali od mene zbog mojih oboljenja.
Više od toga, zahvaljujući neznanju i lakomislenosti, upadao sam u razne teškoće, opasnosti i trzavice iz kojih sam se magično izvlačio.
Umalo sam se udavio desetak puta, bio gotovo živ ispečen i kremiran. Bio sam zakopan, izgubljen i smrznut. Bežao sam od besnih pasa, svinja i drugih divljih životinja. Prošao sam kroz strašne bolesti i susreo se sa svim vrstama čudnih nezgoda i to što sam danas zdrav i srdačan izgleda kao čudo. Ali dok se sećam ovih događaja, uveren sam da moje očuvanje nije bilo sasvim slučajno.
Jednom prilikom, sa oko 14 godina, hteo sam da uplašim prijatelje koji su se kupali sa mnom. Moj plan je bio da zaronim ispod dugačke plutajuće strukture i da se tiho izvučem na drugom kraju. Plivanje i ronjenje su mi bili prirodni kao i patki i bio sam siguran da mogu izvesti taj podvig. U skladu sa tim sam zaronio u vodu i, kada sam bio van vidokruga, okrenuo se i brzo krenuo prema suprotnoj strani. Misleći da ću bezbedno da izronim, udario sam u gredu. Naravno, brzo sam zaronio i napredovao brzim potezima sve dok nisam počeo da gubim dah. Plivajući gore po drugi put, opet sam udario u gredu.
Međutim, skupivši svu svoju energiju, napravio sam treći mahnit pokušaj, ali rezultat je bio isti. Osećao sam da tonem. U tom trenutku, kada je moja situacija izgledala potpuno beznadežno, doživeo sam jedan od onih bljeskova svetlosti i struktura iznad mene se pojavila preda mnom. Konačno sam se uspeo izvući iz zamke, dok su moji prijatelji tražili moje telo.
Dedini satovi i mačevi od nameštaja
Voleo sam da rastavljam i ponovo sklapam satove svog dede. U prvoj operaciji uvek sam bio uspešan, ali često nisam uspevao u drugoj. Tako je došlo do toga da je on iznenada zaustavio moj rad na način koji nije bio previše delikatan i trebalo je trideset godina pre nego što sam se ponovo uhvatio u koštac sa još nekim mehanizmom na satu. Ubrzo nakon toga počeo sam da pravim neku vrstu puške, napravljene pomoću šuplje cevi, klipa i dva čepa od konoplje. Prilikom pucnja, klip je bio pritisnut uz stomak i cev je odskočila. Vazduh između čepova je bio sabijen i na visokoj temperaturi, a jedan od njih bio bi izbačen uz jak zvuk. Sa tom puškom sam se dobro snašao, ali moje aktivnosti nisu bile adekvatne po prozorska stakla u našoj kući.
Ako se dobro sećam, tada sam počeo da klešem mačeve od komada nameštaja koje sam mogao lako da nabavim. U to vreme bio sam pod uticajem srpskih epskih pesama i divio sam se podvizima junaka. Provodio sam sate koseći svoje neprijatelje – stabljike kukuruza, i tako nekoliko puta dobio batine od majke.
Sve ovo i više od toga sam imao iza sebe pre svoje šeste godine, i završio jednu godinu osnovne škole u selu Smiljanu, gde sam rođen. Tada smo se preselili u obližnji gradić Gospić. Ova promena mesta stanovanja za mene je bila kao nesreća. Skoro mi je slomilo srce što sam se rastao od naših golubova, kokošaka i ovaca i našeg veličanstvenog jata gusaka koje se ujutru dizalo do oblaka i vraćalo se sa hranilišta u zalazak sunca u borbenom redu.
„Jedini put kada me je otac udario“
U našoj novoj kući bio sam samo zatvorenik, gledajući čudne ljude koje sam viđao kroz roletne. Moja stidljivost je bila tolika da bih se radije suočio sa lavom nego sa jednim od gradskih tipova koji su se šetali. Ali moje najteže iskušenje bilo bi u nedelju, kada sam išao na liturgiju. Tamo sam doživeo nesreću, od čije same pomisli mi se krv godinama posle zgrušala kao kiselo mleko. To je bila moja druga avantura u crkvi.
U gradu je bila imućna dama, dobra, ali pompezna žena, koja je dolazila u crkvu raskošno odevena i sa dugačkim šlepom. Jedne nedelje upravo sam završio sa zvonjavom u zvoniku i sjurio dole, i slučajno skočio na njen šlep. Otkinuo se uz glasno cepanje, koje je zvučalo kao salva muskete. Moj otac je bio besan, nežno me je pljesnuo po obrazu, što je bila jedina fizička kazna koju mi je ikada izrekao, ali još uvek je osećam. Sramota i zbunjenost koji su usledili bili su neopisivi.
„Nosili su me na ramenima“
Bio sam praktično u senci dok se nije dogodilo nešto što me je maltene proslavilo.
Preduzetni mladi trgovac je organizovao vatrogasnu jedinicu. Nabavljeno je novo vatrogasno vozilo, obezbeđene uniforme, a ljudi su bili obučeni za službu. Motor je, u stvari, bio pumpa na kojoj je radilo šesnaest ljudi i bio je prekrasno obojen u crveno i crno. Jednog popodneva je pripremljeno zvanično pokazivanje vozila i mašina je prevezena na reku. Čitavo stanovništvo se pojavilo da svedoči velikom spektaklu. Kada su svi govori i ceremonija završeni, data je komanda da se pumpa pokrene, ali iz mlaznice nije potekla ni kap vode. Profesori i stručnjaci su uzalud pokušavali da lociraju problem.
Nisam znao ništa o ovom mehanizmu, i nisam znao skoro ništa o vazdušnom pritisku, ali sam instinktivno opipao usisno crevo u vodi i otkrio da se srušilo. Ugazio sam u reku i otvorio cev, i voda je pojurila i iskvasila nekoliko ljudi. Arhimed jureći go ulicama Sirakuze i vičući Eureka iz sveg glasa nije ostavio veći utisak od mene tada. Nosili su me na ramenima i bio sam heroj dana.
Tokom svojih školskih dana počele su da me zanimaju vodene turbine. Konstruisao sam mnoge od njih i našao sam veliko zadovoljstvo u rukovanju njima. Koliko je moj život bio neobičan, može ilustrovati jedan incident. Moj ujak nije imao koristi od ovakve zabave i više puta me je prekorio. Bio sam fasciniran opisom Nijagarinih vodopada o kojima sam čitao i zamislio sam veliki točak kojeg pokreće vodopad.
Rekao sam svom stricu da ću otići u Ameriku i sprovesti to što sam zamislio. Trideset godina kasnije ja sam svoje ideje sproveo na Nijagari i zadivio se nedokučivoj misteriji uma“.