“Ja kod svog sina ne priznajem ocenu manju od 5”

30 juna, 2020

Sve petice!

Zamislite da dođete bolesni kod lekara pa mu lepo opišete dijagnozu koju ste sami sebi odredili, uz pomoć interneta, naravno, objasnite mu kako ste se lečili, opet uz konsultacije interneta, ali eto, nije vam baš nešto uspelo pa vam je sve lošije i lošije pa nek’ lekar prepiše neke tablete za tu vašu bolest. I onda vas lekar pregleda i ustanovi da uopšte nemate tu izguglanu bolest već neku sasvim drugu i da ste samo pogoršali stanje. Lekar je lekar zato što je studirao minimum 6 godina. I zato mu se ne mešajte u posao.

Ili, druga situacija. Nešto vam lupa u autu i vi se idete igrati mehaničara, dignete haubu i čeprkate gde ne treba. Naravno sredite auto tako da liči na Kremenkov i kad ga došlepate mehaničaru ovaj počupa pola kose zbog štete koju ste sami sebi napravili. I mehaničar je mehaničar zato što se za to školovao. I zato što zna šta radi i kako radi i zašto baš tako radi. I zato mu se ne mešajte u posao.

nastavnik roditelj
Pisanje

Mnogo roditelja jednostavno obožava da se petlja u posao učitelja. Uče decu da pišu pre nego što krenu u školu. Nema veze što ih ne nauče pravilno da drže olovku, važni su ako im dete piše. To što će ih u školi učiti da pišu drugačijim potezima, pravilnim redosledom oblikovanja slova i novi slovopis, to nikog nije briga. Učiteljice, po pravilu, moraju ispravljati pisanje slova I, M, N, A, T…

Zapravo, sva slova koja imaju ravnu crtu klinci pišu, po roditeljskim Gugl uputstvima, odozdo prema gore, a olovku drže ko da je kramp. Slovo ‘O’ redovno se započinje odozdo pa u smeru kazaljke na satu – dakle opet pogrešno. I onda se učitelj zapita zašto je presedeo sate i sate na stručnim usavršavanjima kad roditelji znaju sve i naprave štetu pre nego dete dođe u ruke učiteljice.

Rezervni listići

Mnogo roditelja kupuje rezervne listiće i nastavne materijale kako bi se kod kuće igrali učitelja. Kopaju po učiteljskim grupama i stranicama i skidaju listiće tamo objavljene. OK, lepo je da se vodi briga o detetovom napretku u školi, ali polako ljudi!

Ako učiteljica zada više zadataka odmah se nađu oni koji skaču na zadnje noge i tužakaju stručnim službama i direktorima ili tračaju međusobno vešticu koja maltretira decu s gomilom zadataka. Zašto? Zato što onda roditelji ne stignu s klincem rešavati te dodatne zadatke koje su nabavili. Ko je tu lud?

Ima i učitelja koji svojim učenicima zadaju toliko malo zadataka da to deca odrade za vreme velikog odmora. Onda nadobudni roditelji sami kod kuće smišljaju zadatke i pričaju kako učiteljica ne radi, kako je lenja i opet idu da se žale nadležnima.

Ko bi svima ugodio? Daš domaći zadatak – ne daš domaći zadatak, ne valjaš svakako.

Učenje unapred

U nastavi postoje određeni postupci i metode, redosled učenja nekog gradiva s razlogom. Bitnim razlogom. I nije uvek sve učenicima odmah jasno i, da, često im je vrlo teško. Dok ne usvoje i shvate.

Međutim, nestrpljivi roditelji žele da dete odmah i sada sve zna pa krenu kao margarin u sve da se mešaju. Preskoče par meseci gradiva koje bi dete u školi svladavalo i ‘stručno metodički’ nauče dete potpuno pogrešnom postupku.

I onda dete dobije slabu ocenu iz znanja zato što nije moglo da se snađe, jer je na jedan način objašnjavao roditelj, a na drugi način učitelj. I onda dođe besan roditelj u školu i vrišti na učiteljicu jer ‘dete kući sve zna’. Začarani krug. To mešanje u učiteljske metode i postupak liči na samolečenje samodijagnostikovane bolesti.

Normalni roditelji i oni drugi

Učitelji na roditeljskim sastancima drže predavanja roditeljima kako pomoći detetu u učenju, ali ponekad bez učinka, jer, zna se, misli svako da je učitelj biti lako. Zaista su retki roditelji koji jasno i glasno zamole učitelja da im pokaže i objasni način na koji bi mogli raditi s detetom. Koji ne uzimaju stvar u svoje ruke i brljave po metodici. Koji ne insistiraju da im klinac mora imati sve petice.

– Ja kod svog sina ne priznajem ocenu manju od 5.

– Gospođo, a jeste li Vi imali sve petice u osnovnoj školi?

– Hahaha, ne, ja sam Vam, znate, prolazila s 3.

Ali zato sad dečju psihologiju, pedagogiju, metodiku poznaju savršeno.

Znamo da niko ne može voleti dete više od roditelja, ali isto tako, niko im ne može naškoditi više od roditelja, a često iz najbolje namere.

Ovo sigurno ne znači da roditelji treba da se isključe i sve prepuste učiteljima, već da podstiču saradnju, traže savet i interesuju se za svoje dete. Da ne zaključuju sami, već da se konsultuju i pitaju. To nije najbolji, već jedini način da učinite najbolje za obrazovanje svog deteta.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


10 komentara na "“Ja kod svog sina ne priznajem ocenu manju od 5”

  1. Marko kaže:

    U digitalnoj eri, najmanje će mi biti bitno da li je dete pravilno oblikovalo neko slovo.

    1. Ime kaže:

      Lep rukopis je uvek u modi 😉

  2. sanja kaže:

    “To što će ih u školi učiti da pišu drugačijim potezima, pravilnim redosledom oblikovanja slova i novi slovopis, to nikog nije briga”
    Ja sam učiteljica, i mene to nije briga.
    Novi slovopis?
    Koja je svrha novog slovopisa?
    Ja bih jako volela da vidim šta i kako pišu učitelji koji suštinu pisanja vide u načinu na koji se oblikuju slova.
    Recimo:
    “Ima i učitelja koji svojim učenicima zadaju toliko malo zadataka da to deca odrade pod velikim odmorom. ”
    Uopšte mi nije bitno na koji način piše slova neko ko bilo šta može da uradi POD odmorom.
    Mojoj ćerki je nastavnik srpskog jezika redovno smanjivao ocene iz sastava zbog rukopisa, uz napomenu da se radi o “najboljem sastavu” ali da je “rukopis jako važan”.
    Dam joj, jednom, neku od Andrićevih knjiga s printom piščevog rukopisa na poleđini. I neku od Nušićevih.
    Ona odnese, pokaže, ukaže na nečitkost i upitnu estetičnost rukopisa.
    Odgovor koji je dobila, glasio je:
    “Pa ne možemo se ugledati na Andrića i Nušića”.
    Ima dobrih momenata u ovom tekstu, ali deo sa značajem pravilnog pisanja je sasvim promašen.

  3. nova skola kaže:

    Naročito mi se dopada deo “jer je na jedan način objašnjavao roditelj, a na drugi način učitelj” – šta reći na ovo osim HAHAHAHAH
    Pa učitelj samo diktira da bi deca bila mirna na času, a posle kod kuće uče napamet to što je učitelj diktirao!!! A tako ih i pita, da izdeklamuju nučeno napamet! A takvi su i testovi, dopuni rečenice… Ako dete krene svojim rečima nešto da objašnjava – nije dovoljno učio, dakle, morate raditi više sa decom, dragi roditelji!

    1. Ana kaže:

      Nemojte da šaljete decu u školu ako učitelj samo diktira, pa to možete i vi kod kuće, uzmete knjigu i izdiktirate, ma ustvari vi ćete sigurno to i bolje objasniti.E, sad je ha, ha ,ha.

      1. nova skola kaže:

        Znači nije on jedini koji diktira, ima vas više, nešto kao- klub podške diktatorima. Pretpostavljam da se finansira od privatnih časova. On diktira a drugi drže privatne časove pa onda dele… lele, jadan Verbić sa vama svima.

  4. Sandra kaže:

    Ja sam naučila da čitam kada sam imala 4 godine i tada sam se učlanila u biblioteku, na dečije odeljenje. Sa pisanjem sam počela nešto kasnije, ali pre polaska u prvi razred. Radila sam dodatne zadatke iz matematike i srpskog, čitala knjige koje nisu lektira. Nekada čak i učila lekcije unapred. I ne vidim ništa loše u tome.
    Bila sam vukovac i u osnovnoj i u srednjoj školi, završila fakultet kao najbolji student, i sada sam na doktorskim studijama. Nisam neki genije, niti natprosečna inteligencija, samo sam od malena naučena da vredno i marljivo radim, i uvek ulažem više.
    Naravno, to neče uspeti kod svakog deteta, jer nemaju svi iste predispozicije, ali u svakom slučaju, rad sa detetom kod kuće i dodatne obaveze nikada ne mogu da škode.

  5. Mama kaže:

    A da malo ucitelji podstaknu decu da razmisljaju,a ane da bubaju…Da se malo pozabave i priznaju da li je gradivo za ucenike do IV razreda ok? Da li se bore za bolje obrazovanje? Slazem se da sa predhodnim komentarima da kako bise slova o dozgo ili odozdole je nebitno. Drugo da li dragi ucitelji znaju da decu u predskolskom uce da pisu slova??? Sto ne vide da li je tamo problem…. Svakako svako je danas ucitelj…Cast izuzecima kojih je jako malo

  6. Logičarka kaže:

    Problem je veliki kad se došlo dotle da i mi prosvetni radnici kad vidimo kako kolege rade sa našom decom, šokiramo se što nestručnošću kolege, što nemoralnim stavovima, a opet ne smemo ni da zucnemo da nam deca ne bi bila uhvaćena na zub. Npr. učiteljica je moje dete učila da napiše nepravilno neka slova. Zašto? Zato što je izabran neki blesavi nestandardni font u udžbenicima koji su odabrani u dotičnoj školi. Zatim, u istoj školi, deca svakodnevno nose osam kilograma na leđima, a kao prosvetni radnik, znam da to ne mora da bude tako i da je problem u odabiru izdavača udžbenika. Nikakav kanal za uticaj na to kao roditelj nemam, naročito zato što učiteljica SAMA bira predstavnika za Savet roditelja i to pre prvog roditeljskog sastanka. Kad sam se predložila za učešće u SR, učiteljica se samo napravila blesva i odgovorila: ,,To je već odlučeno. Da ne pričam o prozivanju deteta za neplaćanje dodatnog nastavnog materijala za čije korišćenje nisam potpisala pristanak, a detetu je utureno od strane škole nezavisno od toga. Ima još mnogo grešaka prosvetnog kadra, ali ovo su samo neki primeri gde nije u pitanju zapomaganje nestručnog roditelja i neosnovana kritika.

    1. Milunika kaže:

      Nista gore nego kada kolegu uhvatite da brljavi! I diskretno mu kazete sta ste procitali u svesci svog deteta, a on vam odgovori da tako pise u knjizi. Ne, ne pise, niste razumeli procitano…Kontrolni zadaci su najcesce reproduktivni nivo. Pa kada dete odgovori na pitanje (Kako delimo vode?) stajace i tekuce, podzemne i povrsinske, tvrde i meke…Ona mu kaze da se ne pravi mnogo pametno!!!Ima svacega i medju nama, drage kolege.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama