Javila mi se baba juče. Kaže “kakav ti je ono kolač“?
– Slavski, što?
– Šta si ono našarala o’zgo, što ga upropasti onako, ko ti je rekao da lišće ide na kolač?
– Nije to lišće baba, to su latice. Cveće.
– Cveće?
– Pa da, cveće… to ti je ono kao – da nam sve u kući procveta, kapiraš?
– Ne kapira baba, sine. To nije bilo u moje vreme. Zna se kako se šara slavski kolač – grožđe, klas žita, ptica, knjiga…
– Ali, baba, cvet je simbol lepote i čistoće duše ukućana, čitala sam, piše, majke mi.
– To – dal’ su vam duše čiste – to ne znam, ali znam da mi kuća nikad nije bila ‘nako zaljoskana. Što ne okrečiste?
– Kad baba pobogu da krečimo? Nemam kad da živim, a ne da krečim. Znaš li šta sam sve naspremala uoči slave?! Kolač, žito, prebranac, krompir salatu, posnu pitu, čorb…
– Sarmu nisi?
– Nisam. Ionako je niko ne jede. Kome je još do sarme s orasima… Znaš ove moje – ako nema mesa – nije se desilo.
– Znam one tvoje. Videla sam sve, trapaju mi po kući kaljavi, niko se ne izuva!
– Baba, danas se niko više nigde ne izuva.
– Spavate u trenerkama, nikakvog reda više nema.
– Nema baba, tako je.
– A u riblju čorbu što si trpala tunjevinu, to ćemo drugi put. Umesto lepo da uzmete tri vrste ribe, pa da napraviš da bude onako ljudski, a ona samo fljus – iz konzerve. Sve nešto nadvoje-natroje, samo da izbaci iz ruku…
– Baba, mani me. Ništa čorbi falilo nije. Nemam ti ja kad da trebim tri vrste ribe. Deca ionako čorbu neće da okuse, a mi što srknemo dve kašike – ne marimo mnogo je li iz konzerve ili nije. Uostalom, svi su rekli da je bila ukusna čorba.
– Kako neće biti ukusna kad si sručila tri kesice fanta?
– I ništa joj nije falilo, moš misliti.
– Falilo je prebrancu. Nije ti bio kuvan do kraja, sve ostala cela zrna.
– Pa šta ću, baba, ne može se sve…
– Ja sam mogla sve.
– Jesi. Zato smo svi oko tebe nagraisali. Svaka mi je slava na nos izašla – te šta će svet da kaže, te ko će da dođe, ko neće, ne pipajte mi ništa, to mi je za goste, ne sedaj mi na kauč, neću stoput da zatežem jamboliju, prebriši kašike, spremi slatko i vodu, da se posluže kad uđu… Ceo decembar – nervoza na maks. Ko da će sanitarna inspekcija, daleko bilo, a ne gosti…
– Meni je bilo bitno šta će svet da kaže…
– Meni nije, baba. Ja naprosto nemam taj luksuz – nemam kad da mislim o tome.
– Ti si uvek bila mimo svet, ko da te nisam ja gajila. Kod mene ste svi uvek bili i siti i oprani i čisti i umiveni i uvek se znao red i u kući i ispred kuće…
– … i zato smo svi danas ovakvi.
– A kakvi to…?
– Pa takvi… istraumirani… jer ti uvek imaš nešto da kažeš. Ako je ovako, što nije onako? Ako je onako, a moglo je i drugačije… Šta god da uradim, ništa nije dovoljno dobro. Nikad.
– Pa kad i nije. Ja samo kažem ono što vidim, samo iznosim činjenice…
– Muka mi je od činjenica, baba. Umorna sam. Kraj je godine. Moj umor je umoran. Ne mogu više.
– Ne znam od čega si to tako umorna. Niko te ne tera da kopaš.
– Niko. Ali nekad mislim da bi mi lakše bilo da kopam. Ne znam kako to da ti objasnim… Prosto sam umorna.
– Dve devojke u kući imaš, pa neka ti pomognu. A ne, znam ja šta ti radiš, videla sam. Isteraš ih iz kuhinje, da ti ne smetaju, lakše ti tako i onda one sede skrštenih ruku a ti… Nisu deca kriva, malo je i do tebe.
– Uvek je do mene, a?
– A do koga je? Da nije do mene možda?
– Pa malo i jeste. Ti si me nabaždarila na ovo, a sad kad ne postizavam, jer nemam dve glave i šest ruku – onda nije do tebe. Ne, nego je do retrogradnog Merkura, važi.
– Ne znam ti ja to ništa, ali činjenice su činjenice. A šta ti je ono u onim plastičnim kutijama bilo?
– Tiramisu, baba. Spremila da ostavim ćaletu da ima da se zasladi posle, kad prođe slava.
– Šta ti je to?
– Pa, ono, piškote, fil od sira i jaja….
– Kog sira, kozjeg?
– Ne, nego maskarpone…
– Opet ona s tim njenim rečima. Pa je ništa ne razumem. Je l’ neslan sir, mlad?
– Jeste, neslan, mlad…
– Pa tako kaži, da te ceo svet razume! A fil se kuva na pari, je li?
– Ne kuva se, samo se umuti.
– Bogami, oćete da se potrujete. Ništa mi se ti vaši kolači ne sviđaju. Nit’ se peče, nit’ se kuva, a kobajagi kolač. Pa bolje da si mu kutiju keksa kupila, isto bi mu bilo. Ja sam jednu koricu za puslica tortu sušila po celu noć na cerovki. Celu noć – jednu koru. To su bile torte. Dvan’es’ jaja, po’ kila orasa…
– … i šećer pre pedesete.
– Ja sam šećer od sekiracije dobila, znaš?
– Znam, znam…
– Uostalom, baba je svoje boljke odbolovala. A što tebe kolena bole?
– Kako ti znaš da mene bole kolena?
– Zna baba sve. Šta piješ ono svako jutro?
– Kolagen.
– Opet ona njene strane reči. Pihtije da jedeš, jesi čula? Pihtije su ti za kolena. Ima da nestane ko rukom…
– Pihtije – nisam probala nikad, niti ću…
– Zato te i bole kolena. A uveče – i uveče nešto piješ, vidim?
– A to uveče je ašvaganda.
– Eto ti ga sad! Je l’ ti to meni namerno?
– Ašvaganda je adaptogena biljka. Koren biljke, zapravo…
– A za šta ti je ta govanda?
– Da mi sredi hormone.
– Insulin?
– Pa ne baš… da ti ne objašnjavam sad…
– Pa jes’. Šta zna baba o tome… baba poživela devedeset i neku, a da nikad niko hormone pomenuo nije… Pihtije kad budeš kuvala, bez pet sati nemoj da počinješ, jesi čula? Ne može to ko te tvoje smuti pa prospi. Ako ćeš da valja, mora čovek da odvoji vreme.
– Nema vremena baba, s’g je oskudacija. Tajm iz mani, kapiraš?
– Sve ja kapiram. Ti ne kapiraš.
– Važi se, baba. Ajde, moram da idem. Prekida mi se nešto.
– Ne čujem… Halo…
– Je l’ me čuješ? Halo? Baba, alo? Baba…? Nema veze… Aj, drugi put ćemo.
Tekst: Daniela Bakić