Roditelji, ne dozvolite da vam se i ova školska godina pretvori u agoniju!
Po društvenim mrežama kruži šala da je na šoping listi za 1. septembar obavezan bensedin, bromazepam, vinjak, viski…
Krajem avgusta svi tome možemo da se nasmejemo, ali kad dođe vreme prvih kontrolnih zadataka, mnogi roditelji prolaziće kroz strašne emotivne lomove, preispitivanja, krivicu, osećaj beznadežnosti…Tada više ništa nije smešno, to su ozbiljne emotivne krize i ozbiljni problemi.
Hajde da ovog puta mislimo u napred jer IMA REŠENJA!
Samo znajte, morate se menjati, vi, ne dete!
Ovo nije osuda, iskreno saosećam sa svima koje ovo muči, to mi je posao, često sam sa ljudima koji kroz ovo prolaze i mnoge od njih smatram izuzetno dobrim, dragim ljudima
Niste loši ako vam je dete loš đak! Prosto ne znate.
Ajmo sada na rešenje!
Dve stvari treba da postignete:
Prva je da budete autoritet!
Najvažniji deo svake promene životnih okolnosti je zapravo promena našeg mentalnog sklopa, naših uverenja! Generacije koje su odrasle uz medije (televiziju, knjige, časopise…), a to smo mi, sustigla je nova moda u vaspitanju. Nismo ni svesni da nam je usađen stran način razmišljanja, za nas neprirodan, za koji su nas ubedili da je bolji, a ko ne bi hteo da bude bolji? Na žalost, to je uzelo svoj danak.
Pre pojave medija, roditeljima je bilo neuporedivo lakše da budu autoriteti. Skoro možemo reći da to nije ni bio roditeljski izazov, jer kako bi uopšte moglo doći do toga da se moćan (odrasla osoba koja ima sve resurse u svojim rukama) usteže pred nemoćnim (detetom koje ne može bez odraslog da preživi). Do nedavno je gotovo svima išlo od ruke postavljanje čvrstih granica iz prostog razloga što su tada roditelji bili oslobođeni ideje da sve treba rešavati ,,lepim“, reagovali su autentično, prirodno, samopouzdano i samim tim su bili efikasni.
Da bih vam pomogla u ovome, napisaću za vas barem nekoliko najčešćih pogrešnih uverenja i onda im suprotstaviti tačna, pa vi nastavite taj posao učeći od onih čija vam se deca dopadaju.
Deci treba lepo objasniti kakvu korist imaju od škole, jer kad oni to do kraja razumeju, oni će početi da uče. POGREŠNO!
Možete im objašnjavati do sutra! Uzalud je! Deca ma koliko shvatala kako stvari stoje, nemaju mehanizme kojima mogu sami sebe da kontinuirano pokrenu na rad. Oni to mogu, samo ako oh je neko prethodno disciplinovao, pa je to onda preraslo u samodisciplinu. Deca to ne obavljaju sama! Džabe vam nada!
Njega ili nju škola prosto ne zanima! POGREŠNO!
Nije reč o tome da li neko dete škola zanima, centralna tema je pristup obavezama tj. razvijenost osećaja odgovornosti kod deteta. Ne mora da nas zanima sve što radimo. Mene uopšte, kao ni vas, ne zanima pranje sudova, ali ih perem jer sam osoba koja je strukturisana tako da ne izbegavam teškoće. Idem im u susret, izlazim iz zone konfora redovno, stavljam sebe u situacije u kojima se bojim ili trpim, ili mi je na neki drugi način teško, jer sam od malih nogu bila stavljana u takve situacije. Dakle, nemojte se truditi da školu učinite zabavnom, već decu odgovornom. (Naravno, ne bi bilo na odmet da se ministarstvo pozabavi time da nastava bude zabavnija.)
I ajmo treći, pa ćemo tu stati.
To je dete takav karakter, tvrdoglavo. POGREŠNO!
Radne navike nemaju veze sa karakterom. One se mogu razviti kod potpuno različitih tipova ličnosti deteta.
Druga stvar je da osmislite čvrst sistem!
Kada promenite svoje uverenja, (samo da naglasim da treba da promenite čitav set svojih uverenja, ne samo ova tri gore navedena) bićete u stanju da stvorite sistem bez rupa tj. sistem u kom vaše dete ne može da ne radi, tj. ne može da ne uči!
Ovo često poredim sa dobro organizovanom firmom. Znate i sami da postoje firme koje imaju odličan sistem u kom ne postoje neradnici. Tačnije, one formiraju takve uslove u kojima svi zaposleni moraju da rade.
Šta definiše takve sisteme?
- Jasna podela rada
- Potpuno prebacivanje odgovornosti zaposlenom za svoj deo obaveza
- Stalna kontrola izvršenog
- Postojanje posledice za neizvršene poslove koje su takve da radnici ne mogu da se naviknu na njih i koje su u napred predočene statutom svim zaposlenima
- Odgovorna lica za sprovođenje posledica
- Ne postojanje elastičnosti, tj. prostora za provlačenje.
Naravno, porodica je nešto drugo, neuporedivo toplije. Ona je emotivna zajednica, u njoj je osnovni elemenat povezanosti ljubav, ali ne smemo zaboraviti i njen funkcionalan zadatak, tj. da je ona i radna zajednica u kojoj svi imaju svoje dužnosti. Da bi taj deo funkconisao, i da bismo decu spremili za samostalan život, slično onoj dobro organizovanoj firmi, mi treba da definišemo način porodičnog funkcionisanja tj. da:
Bude jasno utvrđeno šta su čije obaveze, tj. da dete decidno zna kakav se školski uspeh od njega očekuje (naravno uvek usaglašen sa kapacitetom deteta) i šta je njegov deo kućnih poslova sa sve rokovima.
Potpuno prebacivanje odgovornosti svakom članu za svoj deo, što za vas roditelje znači da ne opominjete decu da uče, da ne sedate sa njima, da ih osamostalite u učenju.
Vaše je da vršite stalnu kontrolu izvršenog. Kad kažem stalnu, mislim bukvalno svakodnevno, redovno dok ne vidite da je vašem detetu učenje ili sklanjanje stvari postalo redovna navika. Onda se možete postepeno povlačiti.
U napred saopštite detetu posledice za neizvršene obaveze, (ovde mislim samo na one roditelje koji sa ovom temom imaju problema tj. čija deca ne uče). Neka one budu takve da dete na njih ne može da se navikne. Pazite, oduzimanje telefona ili ukidanje treninga uglavnom nije ni blizu dovoljnog, na to se mogu navići.
Budite to odgovorno lice koje je u stanju da posledicu sprovede do kraja, dakle ne izbegavajte ulogu lošeg policajca! Shvatite da je to takođe čin ljubavi jednak kao i zagrljaj!
Ne budite elastični!
To se može rešiti, 100% tvrdim!
Uspela sam to mnogo puta, kao stručna podrška potpuno različitim roditeljima, sa potpuno različitom decom, samo uz čvrst sistem i uz roditeljsku spremnost na učenje i promenu.
Samo znajte, trajaće! Pitanje je da li ste spremni?! Nije dovoljno da želite! Nego još jednom pitam, da li ste spremni?
Radujem se kad pomažem!
Biljana Grbović