Dela Vilijama Šekspira prisutna su u našem obrazovnom sistemu kao važan deo školske lektire i kulturnog nasleđa. Učenici ih upoznaju još u osnovnoj školi, kroz odlomke iz tragedija poput „Romea i Julije“, a u srednjim školama čitaju čitave drame, analiziraju teme, likove, dramaturšku strukturu, filozofski i idejni sloj, stil i jezik. Ovaj kontinuitet svedoči o trajnoj vrednosti Šekspirovog dela: ono razvija čitalačke navike, podstiče kritičko mišljenje i estetsku osetljivost, istovremeno uvodeći mlade u svet ljubavi, sumnje, slobode, korupcije, ambicije, smisla i tragike ljudskog postojanja.
Rođenje i život
Vilijam Šekspir rođen je pre 461 godinu u Stratfordu na Ejvonu, u Engleskoj, u aprilu 1564. Tačan datum rođenja nije zabeležen, ali se u celom svetu tradicionalno obeležava 23. aprila. Njegovo krštenje zabeleženo je u parohijskom registru crkve Svete Trojice u Stratfordu na Ejvonu, u sredu 26. aprila 1564. godine.
U velikoj povorci stvaralaca koji su obeležili ljudsku civilizaciju, Šekspir svakako zauzima jedno od centralnih mesta. Njegovo ime i delo vekovima ne silaze sa svih pozornica sveta, a replike i rečenice postale su deo opšte kulture, kako među poznavaocima književnosti, tako i u svakodnevnom govoru. Šekspir, pesnik i dramaturg elizabetanske Engleske, bio je i univerzalni mislilac čije delo nadilazi epohe, granice i jezike. Njegov opus odražava sve slojeve ljudske prirode – ljubav, sumnju, ambiciju, čast, izdaju, ludilo, moć, gubitak i iskupljenje – u formi koja je i danas jednako živa, izazovna i uzbudljiva.
Pozorište „Gloub“
Veliki dramski svet koji je stvorio Šekspir pulsirao je i u stvarnosti – imao je svoje pozorište, čuveni „Gloub“ (Globe), kružnu građevinu otvorenu ka nebu, u kojoj su se tragedije i komedije smenjivale pred publikom iz svih društvenih slojeva.
Originalni Gloub, izgrađen 1599. godine u Londonu, bio je amfiteatarskog oblika sa tri nivoa galerija za publiku oko centralnog prostora – takozvane „jame“ (the pit) – koji nije imao krov. Sredina pozorišta bila je pod otvorenim nebom, dok su galerije imale natkrivene tribine. Publika koja je stajala u jami (najeftinija mesta) bila je izložena vremenskim prilikama.
Scena je bila natkrivena krovom koji se nazivao „heaven“ (nebo), ukrašen zvezdama, suncem i mesecom, i često se koristio za specijalne efekte. Ispod scene nalazilo se i tzv. „pakleno“ područje, korišćeno za iznenadne pojave i efekte.
Šekspirova poetika
Šekspir je bio istovremeno i pesnik i glumac, čovek pozornice koji je razumeo njene zakonitosti i moć. Poetika pozorišta bila je zasnovana na ideji da teatar oslikava svet i da je život sam po sebi drama. U „Hamletu“ kaže da je dužnost čoveka pozorišta „da drži ogledalo prirodi“, ističući ulogu teatra kao prostora spoznaje, identifikacije i katarze.
Likovi u tragedijama
U Šekspirovim delima prepoznaje se vrhunska dramaturška struktura, slojeviti likovi i snažne metafore. Njegova drama počiva koliko na spoljašnjoj akciji toliko i na unutrašnjem rascepu, na dilemi, na borbi između impulsa i razuma, osećanja i dužnosti. Najdublje filozofske ideje utkane su u replike likova tragedija, i one su ušle u kolektivnu svest čovečanstva.
Hamlet, taj sumnjičavi student i tragač za istinom, razmišlja o samoubistvu i pokvarenom, korumpiranom svetu i kaže:
„O, biti ili ne biti – pitanje je sad:
Da li je ljudskog duha dostojnije
Trpeti praćke i strele sudbine nasilne,
Ili oružje dići na more muka
I otporom ih sve zauvek okončati…“
Otelo, veliki vojskovođa, pobeđen je sopstvenim strahovima i ljubomorom; Jago, majstor manipulacije, otelotvorenje je zla koje se skriva pod maskom razuma; Ofelija i Dezdemona predstavljaju čistu osećajnost u svetu muške brutalnosti. Kralj Lir, na kraju svog puta, dolazi do strašne i plemenite spoznaje: ljudska veličina i slabost međusobno su isprepletane.
Lejdi Magbet, jedna od najkompleksnijih ženskih figura svetske literature, simbol je ambicije i krivice, a njen unutrašnji pad jedno je od najpotresnijih mesta dramske umetnosti.
Šekspirove tragedije ostavljaju prostor za razmišljanje, za preispitivanje ljudskog dostojanstva i slobode volje.
Komedije
U komedijama, Šekspir pokazuje svoju drugu prirodu – vedru, ironičnu, razigranu. „Mletački trgovac“, sa slojevitim likom Šajloka, izmešta granicu između komedije i tragedije. „San letnje noći“ slavi ljubav i maštu, dok „Ukroćena goropad“ kroz komiku progovara o društvenim ulogama, polovima i moći reči. Njegova kasna dela, poput „Bure“, tragikomedije pune simbolike i „oproštajne“ mudrosti, objedinjuju sve tematske niti pisčevog opusa: iluziju, iskušenje, opraštanje, obnovu.
„Svet je pozornica“
Šekspirova teorija pozorišta je filozofija postojanja. Svet je pozornica, a ljudi samo glumci, kaže Žak u „Kako vam drago“:
„Pa ceo svet je
Glumište gde ljudi svi i žene glume;
Svak se pojavi tu i ode; i odglumi
U svom životu mnoge uloge
Kroz sedam činova…“
U ovim stihovima ogleda se deo suštine Šekspirove filozofije – život je promenljiv, ali i prolazan, identitet višeslojan i nestalan, a istina često skrivena pod maskama, osim jedne, tragične – da smo, naposletku, kakav god taj život bio, svi suočeni sa slabostima i nemoći starosti i neizbežnim odlaskom.
Zaveštanje
Zaveštanje koje je ostavio pre svega su drame (komedije, tragedije, istorijske drame, tragikomedija), soneti i stihovi, ali i način na koji gledamo svet. Njegove reči i dalje oblikuju misao, osećanja, politički govor, ljubavne izjave. Pozorišta, univerziteti i čitavi gradovi ne prestaju da ga izvode, tumače i proučavaju. Svaka epoha pronalazi svog Šekspira – savremenog, bliskog, neponovljivog.
Jer u ovim delima, osim duha jednog po stvaralaštvu izuzetnog veka, u kome je živeo i pisao i jedan Servantes, zapravo snažno progovara večiti i neukrotivi nemir ljudske duše.
Autor je prof. srpskog jezika i književnosti iz Bora